У ОШ ,,Илија Кишић“, 22.XI 2021. године, представљана је Збирка кратких прича ученика основних и средњих школа ,,Илирске легенде“ иза којих стоји  Осми регионални фестивал фантастичне књижевности Рефестикон. У ,,Илирским легендама“ објављене су и двије приче ученика прошлогодишњег IXa, Софије Вујичић и Јовице Никчевића. Први и за сада једини писац из Црне Горе који је добитник награде Европског удружења за научну фантастику, Драгић Рабреновић је преко Zoom апликације присуствовао промоцији ,,Илирских легенди“.

Драгић Рабреновић аутор је збирке  Atropa Belladonа, а преко 30 његових прича објављено је у фестивалским збиркама и антологијама региона, он је и организатор Регионалног фестивала фантастичне књижевности Рефестикон и помоћник директора Јавне установе Ратковићеве вечери поезије из Бијелог Поља. Издвојићемо дјелове једночасовног, изузетно занимљивог разговора који  је са њим водила менторка награђених ученика, Тамара Комар.

Господине Рабреновићу, добитник сте награде Chrysalis Award, а овдје је и Софија, добитница Сребрног змајевог јајета Вашег фестивала. Можете ли нам рећи зашто су награде важне?

– Прије свега честитам Софији на награди, као и свим ученицима из Херцег Новог чије су приче објављене у Збирци. Свакако да је част када неко препозна ваш рад и за то освојите награду. Истовремено су награде и потврда да сте на добром путу, али и су и дотатна одговорност да наставите још боље и квалитетније да радите. Свака објављена прича је признање, награда. Међутим, ова међународна награда је посебно значајна за мене као аутора и искрено ме обрадовала.

Сјећате ли се који Вас је аутор, односно дјело привукло жанру научне фантастике?

– Од почетка основне школе су различита дјела привлачила моју пажњу и то посебно она са дјечијим авантурама међу којима су Орлови рано лете, Том Сојер, али и Робинсон Крусо, Старац и море, па дјела Жил Верна. Ту су свакако и Свемоћно око нашег Чеда Вуковића, али и бројне бајке разних народа, митови и легенде. Све ме то одвукло према фантастици и писцима попут великана овог жанра Едгара Алана Поа, Џорџа Орвела, Исака Асимова, па касније Филипа К. Дика, Џорџа Мартина или Казуа Ишигура.

Поводом романа ,,Закопани џин“ Нобеловца Казуа Ишигура, писца фантастике, рекли сте да у књижевности не би требало правити подјеле према жанровима, него према квалитету. Можете ли нам то образложити?

– Управо је то дјело, али и овај аутор који је добио Нобелову награду, потврда да је квалитет пресудан. Он је препознат на свјетском нивоу иако су му дјела епска, па и научно фантастична. Такав је и роман Не дај ми никада да одем, по коме је снимљен и филм. Прича о интернату, односно фарми клонова, који су свјесни да ће једног дана даривати своје органе оригиналу од кога и због кога су настали. Прича о љубави, прича о проблемима са којима се човјечантство може суочити у догледној будућности.

Како се осјећа писац научне фантастике у свијету који се технолошки мијења дословно пред нашим очима?

– Управо је то питање које смо недавно на фестивалу у Цељу расправљали. Које су то теме о којима данас може да се пише ако знамо да су још крајем 19. вијека, па затим и средином 20. вијека писци предвиђали научна достигнућа и развој човјечанства. Говорило се о роботима, клонирању, комуникацијама, путовањима на друге планете, ванземаљцима. Међутим, управо је у томе треба и тражити теме. На који начин се појединац сналази у таквом друштву. Једна моја прича, Професор, илуструје таквог усамљеног појединца који купује пилулу за избор снова. Сматрам да је у свијету промјена, кризних ситуација, чији смо свједоци посебно ми на Балкану. велики број тема за ствараоце. Али тако је и са свијетом у коме је угрожена наша приватност, науштрб сигурности и покривености видео надзором, о чему је писао Орвел у ,,1984“. Са друге, стране свеприсутни вирус, али и замјена органа, утицај на генетику, упозорава да треба наћи границу и посветити се биоетици, као грани филозофије.

Наше ученике сте Ви подстакли да пишу о змајевима. Њихове приче смо професорица информатике Станка Кривокапић и ја  објавиле на школском сајту као е-књигу под насловом ,,У царству змајева“. Што нас толико привлачи имагинарном свијету, свијету змајева?

–  Драго ми је да је змај којег имамо у знаку нашег фестивала као јединствен симбол фантастике инспирисао ученике Ваше школе да стварају приче. Змај је из више разлога непролазна тема. Налази се у свим митологијама на свим крајевима свијета. У бајкама, романима, причама, било да је чудовиште, да ли је добар или зао. Многе су историје великих цивилизација везане за ово биће. Тако је од Кине, до наших простора и Илира. Са друге стране, њихово поријекло  можемо да тражимо и у постојању диносауруса, прије више стотина милиона година. Та бића су присутна у дјелима од Толкина до Џорџа Мартина. Данас могу отимати принцезу, борити се са витезовима, али могу бити и на вашем привјеску или у фрижидеру и даље су симболи нестварних бића која поријекло вуку из традиције, као што су на овим просторима вјештице, виле, вукодлаци, вампири и слична створења.

Сматрате ли да свака прича, па и фантастична, има вриједност само ако покреће нека универзална, свевремена питања?

– За књижевнике је изузетно важно да у било којој теми или жанру настоје да пренесу поруку. Да укажу на проблем, да упозоре на будућност, да опомену на грешке из прошлости. Због тога нам је веома важно што се све више младих укључује и конкурсе и пише јер је то начин да размишљају о савременим питањима и да нам дају виђење универзалних тема.

,,20 000 миља под морем“ Жила Верна, класик дјечије фантастичне књижевности уз који су одрастале генерације, већ годинама није на списку тзв. домаће лектире. Можда је ово прилика да младим читаоцима покушамо да вратимо ,,Наутилус“ и капетана Нема. Што мислите о томе?

– У потпуности сам сагласан да је овај писац, како се може чути, отац научне фантастике, који је задужио свјетску књижевност бројним дјелима неправедно запостављен у лектири. Често га препоручим на промоцијама по школама и његова путовања међу којима су и ова под морем, око Земље или у унутрашњост планете, али и путовање на друге планете. Можда ће наш Фестивал са темом коју ћемо обрадити наредне године допринијети томе. Јер је управо у плану да га посветимо овом великану научне фантастике.

И на крају, ево што члан жирија Драган Попадић у предговору ,,Илирских легенди“ запажа да је заједничко свим објављеним причама: ,,Борба за правду је невидљива нит која спаја ове приче. Ученици слиједе Кантов категорички императив –  Звјездано него над нама и морални закон у нама. Без тога нема постојања људске врсте. То би стално требало понављати, на томе би требало инсистирати, томе би се требало посветити. Питање је каква времена долазе. Каква год да буду, ако нема етике, нема ни нас. То нам својим причама поручују ученици…“

Тамара Комар