Данас, 2. марта 2021. године, Министарство просвјете, културе, науке и спорта отпочело је са обиљежавањем стогодишњице упокојења Николе Првог Петровића Његоша. Позване су све основне и средње школе да узму учешћа у обиљежавању овог значајног датума. Позиву су се одазвали и ученици VII и IX разреда ОШ,,Илија Кишић“.
Иако се ради о комплексној личности и писцу који није писао за дјецу,не значи да га она не могу разумјети. Опредијелила сам се да са ученицима покушам да повежем садашње и прошло вријеме и да откријемо да ли у различитим епохама постоје књижевне константе, наравно, примјерено њиховом узрасту – животном и читалачком искуству. Кренули смо од архетипског и њима познатог и блиског мотива – виле и одговарали на питања о томе ко су виле, како изгледају, гдје живе, наводили дјела народне и ауторске књижевности у којима се виле помињу, сјећали се прича о вилама које су слушали од чланова породице… Виле су несумњиво инспиративне и дјеци XXI вијека… А онда су имали прилику да упознају пјесника и краља Николу Првог Петровића који се првим стихом обраћа вили Равијојли називајући је посестримом у пјесми ,,Српској вили“ написаној у Паризу, 21. маја 1891. године… Чим смо пронашли ту вилинску нит која нас је спојила са пјесником, све је ишло лако, а ученици су и сами стварали о чему свједочи њихов ангажман на часу, али и писани радови.

Тамара Комар

Vila i ja

Budim se. Ispred mene je drvo. I još jedno drvo. I još jedno. Zaključujem da sam u šumi. Ne vidim nebo, samo krošnje različitih boja. Ne sjećam se kako sam ovdje dospjela, ni zašto na sebi imam pidžamu i kućne papuče! Vjerovatno sam opet mjesečarila. Zanemarujem sve jezive zvukove koji me okružuju i koračam utabanom stazicom.
Malo sam uplašena, pa počinjem da pjevušim. Veoma je mračno, ali osjećam da me neko posmatra. Čujem zvuk zvončića. Sigurno sam blizu kuće! Pratim zvuk i on je sve bliže i bliže, dok odjednom sasvim ne iščezne. Šta ću sad? Stojim u mjestu i ne usuđujem se da pokledam iza sebe. Pod stopalom osjećam kamenčić i činim korak nazad. Zlatna svjetlost se vidi na zemlji, u udubljenju koje je stvorila moja papuča. Opet se čuju zvončići, ali ovog puta škripe, kao da su pokvareni. Ništa mi nije jasno! Saginjem se i sasvim jasno vidim malo, bjesno biće. Nisam znala da leptiri ovoliko liče na ljude?! Da ne znam da se magična bića pojavljuju samo u bajkama, pomislila bih da je ovo prava vila. Uzimam ovo jadno stvorenje i govorim mu: „Moj divni leptire, izvini što te je ovaj nespretni ljudski stvor zgazio. Oprosti mu, ne vidi ni prst pred okom u ovom mraku. Pomozi mi da nađem put kući.“ Leptir otvara usta i opet se čuju zvončići. Pokušava nešto da mi kaže, pa ga primičem ušima. Očekujem neki lijep zvuk, ili toplu riječ, ali ono što čujem me ostavlja bez teksta: „Ti, razmaženo derište, neodgovorni stvore, ja pokušavam da ti pomognem, a ti me samo zgaziš! Kako se usuđuješ da zgaziš jednu ovakvu vilu? Ja sam iz najuglednijeg plemena, plemena Sestre Zlatnih Vila, i još me upoređuješ sa nekakvim blesavim leptirom! Uništila si mi krila! Sad me moraš povesti do mog sela!“ Znam da imam prestravljeni pogled i da mi je vilica vjerovatno pala do poda, ali ne činim ništa po tom pitanju, već joj nesigurno izgovaram: „Izvinjavam se, ali ti si jedan obični lažov. Vile uopšte ne postoje!“ „Kako se usuđuješ!“, lice ovog stvora, koje ne mogu da prepoznam, je sasvim crveno. „Kad bih nešto mogla da vidim, znala bih da li si vila ili obična buba!“, izgovaram prilično samouvjereno. „Želiš svjetlo?! Svjetlo ćeš i dobiti!“, odgovara mi i počinje da skakuće na mojoj ruci. Zlatni prah leti svuda oko mene i proizvodi jaku svjetlost. Zasljepljuje šumu i sada mogu da vidim sve. Pogled ne skrećem sa magičnog stvorenja u mojoj šaci. Ovo ljudsko obličje, izgužvanih krila i svilene, zlatne kose, obučeno je u latice cvjjeća. Na glavici, veličine mog nokta, joj je bijela rada. To je stvarno vila. „Ti si prava vila!“ „Naravno da jesam!“ „Imaš mnogo sreće što si me pronašla! Sad ćeš moći biti bezbjedna.“ „Moram da te razočaram, ali trenutno ni jedna od nas nije bezbjedna… Pogledaj!“ Bila sam opčinjena mojom novom prijateljicom, pa nisam ni pogledala svoju okolinu. Pečurke, veličine zgrada, i drveće, duplo veće od pečurki, su me zaista preplašili, ali mislim da vila Zlata, kako sam je nazvala, nije mislila na neobične biljke. Osjetila sam gadnu balu na ramenu. Polako sam se okrenula na petama i ugledala ogromnu, dlakavu životinju. Imala je glavu medveda i uši lisice. To stvorenje je bilo toliko veliko, da mu je jedna šapa bila moje veličine. Osjetila sam kako Zlata drhti u moji rukama, pa sam skupila svu snagu koju sam posjedovala i trčala koliko su me noge nosile. Teško je trčati u kućnim papučama! Provlačile smo se kroz šupljine drveća i skakale preko udubljenja u zemlji. Za petama nam je bilo strašno čudovište. Zaustavile smo se ispred močvare. Nisam čula ništa od sopstvenog disanja. Bila sam sigurna da je došao kraj. Ovo stvorenje će nas pojesti. „Jedini način da preživimo je da odemo preko lokvanja“, uporno je ponavljala moja mala drugarica. „Ne mogu ja to. Preteška sam i previše je opasno. Ko zna šta se sve krije u tim mutnim vodama?!“ „Ne budi kukavica! Možeš ti to! Vidjela sam kako sama prolaziš kroz onoliku tamu. Ti si jedina koja nije vrištala kad me ugledala. U tebi sam prepoznala hrabrost! Žrtvovala si sebe da bi mene spasila. Nemoj da odustaneš! Ja vjerujem u tebe!“, pustila sam suzu, dok je Zlata držala govor života. Mogu ja to. Moram, ako želim da preživim! Čvrsto sam uzela vilu i skočila na jedan lokvanj. Malo se zaljuljao i koljena su mi klecala. Brzo sam skočila na drugi, a zatim i na treći lokvanj. Oko glave su mi letjeli vilinski konjici, a tiho se čulo i kreketanje žaba. Moja prijateljica, Zlata, se smijala. Počela je da pjeva. Njen glas je podsjećao na zvuk violine. Ova noć je bila veoma napeta, ali nekakva magija i mir su se osjećali u vazduhu. Skačući sa jednog na drugi lokvanj, ubrzo smo bili pod otvorenim nebom. Pričala sam sa svojom vilom. Saznala sam da je i veoma dobra u gledanju zvijezda. Govorila mi je kuda da idem i ni jednom nije pogriješila. Pričala mi je o vilinskom selu i o svim njihovim plemenima. Znala sam njene moći. Rekla mi je da se vile uvijek drže zajedno, ali ona je bila odvojena od svojih vila. Kad bih je pitala zašto je sama, blijedo bi me pogledala i započela novu zanimljivu priču. Nakon nekog vremena i mnogo ispričanih priča, bile smo na drugoj strani močvare, opet pod krošnjama drveta. Nježno sam spustila Zlatu na panj: „Ovdje ja stanujem. Hvala što si mi pomogla… Znaj, vile imaju čarobne moći i mogu prepoznati dobrotu u ljudima. Ti si bila hrabra, ljubazna i pazila si me. Spasila si mi život i zato ti darujem svoj lanac. U njemu je dio mene i kroz njega me uvijek možeš pronaći. Slijedi svoje srce i stići ćeš daleko, a da bi stigla kući, samo prati zvijezde, one znaju put.“ Plakala sam, posmatrajući je kako, tako sitna, polako zalazi iza drveća.
Ostala sam sama. Sve što sam imala je prsten koji me štitio. Na putu do kuće, primjetila sam sitnice koje ranije nisam primjećivala. Shvatila sam da i najmanja stvorenja imaju svoj život i ako nešto ne vidimo, ne znači da to ne postoji. Naučila sam da posmatram sitnice i brinem o najmanjim bićima. Nekada su i najmanja stvorenja, ona koja najviše vole, brinu i osjećaju.
Pokušavajući da razumijem život i ljudsku prirodu koja zanemaruje i ne vjeruje u ono što ne vidi, zahvaljivala sam se na novom prijatelju i pustolovini. Bila sam svojoj kući, dok je moja vila bila negdje daleko… Još uvijek čuvam vilinsku tajnu i vjerovaću u magiju zauvijek. Možda je jedna vila baš u tvom okruženju, potrudi se i vidjećeš je…

Sofija Vujičić, IXa

ВИЛА И ЈА

Коса расплетена, бујна
хаљиница бијела дуга,
и сад не знам је л’ сан ил’ јава
ил’ се са мном поиграва глава?!
Видјела сам вилу, дошла ми је
за ручице узела ме
у висине повела ме.
Пут Грачанице, Дечана
и царскога Призрена.
Пут Бањске и Девича
што о сјају Метохије прича.
О временима неким давним.
Немањићима славним-
о Милутину, Душану
и чувеном Стефану.
Суза у оку заискри
те ме вила на земљицу спусти.
Тамо гдје сам ногом стала
душа ми је заспала.
И још дубоким сном спава
а ја не знам јел’ сан ил’ јава.

Милица Радуловић VIIа

ВИЛА И ЈА

У СНУ МИ СЕ ЈАВИ ВИЛА,
БИЛА ЈЕ ЛИЈЕПА И МИЛА ,
ИМАЛА ЈЕ БИЈЕЛА КРИЛА
И ВЈЕНАЦ ЈЕ НА ГЛАВИ СВИЛА.
ДА ЛИ ЈЕ НЕКАД ДЈЕВОЈКА БИЛА
ПРИЈЕ НЕГО ШТО ЈЕ ПОСТАЛА ВИЛА
ИЛИ СЕ МОЖДА РОДИЛА У РОСИ
СА НАЈЉЕПШИМ ЦВИЈЕЋЕМ У КОСИ.

ГДЈЕ ЛИ СЕ ДО САДА КРИЛА?
ДА ЛИ ЈЕ ПРИМОРКИЊА ВИЛА
ИЛИ МОЖДА ПЛАНИНСКА ВРАЧАРИЦА ?
ПОЖЕЉЕХ ДА МИ БУДЕ ДРУГAРИЦА.
ДА СЕ НАША СРЦА СПОЈЕ
РЕКЛА БИ МИ ТАЈНЕ СВОЈЕ,
ДАЛА БИ МИ СВОЈЕ МОЋИ
ДА И ЈА МОГУ НЕКОМЕ ПОМОЋИ.
ПОСУДИЛA БИ МИ СВОЈА КРИЛА
ГДЈЕ ГОД ТРЕБА ЈА БИХ БИЛА,
У СВАКО ДОБА ДАНА ИЛИ НОЋИ
JA БИХ ОДМАХ МОГЛА ДОЋИ.

НАУЧИЛА БИ МЕ ВЈЕШТИНАМА СВОЈИМ
ДА СЕ НИЧЕГ ЈА НЕ БОЈИМ,
ДА КРИЛА СЛОБОДНО РАШИРИМ
ПА ДА СМЈЕЛО ПОЛЕТИМ.
САЗНАЛА БИХ КАКО ЖИВИ
ДА ЛИ СЕ ОНА НЕКОМ ДИВИ
ДА ЛИ ВИЛИНСКО КОЛО ПОСТОЈИ
И КОЛИКО ВИЛА ОНО БРОЈИ.

ДА ЛИ ЈЕ НЕКАД ТУЖНА ИЛИ ЉУТА
ДА ЛИ НЕКУД ТАДА ЛУТА
ДА Л’ НА НАШУ БОКУ ЗАВИДНА ЈЕ
ЈЕР ЗА ЊЕНОМ ЉЕПОТОМ ЗАОСТАЈЕ.

КАД БИ САН БИО МАЛО ДУЖИ
МОГЛА БИ ВИЛА СА МНОМ ДА СЕ ДРУЖИ,
АЛИ ЧИМ ЈЕ СВАНУО ДАН
ПРЕКИДЕ СЕ ВИЛИНСКИ САН.
У СНУ ЋЕМО СЕ ОПЕТ СРЕСТИ
ПА ЋЕ МЕ СА СОБОМ ПОВЕСТИ,
ДО ТАДА ЋУ НА ЈАВИ ДА САЊАМ,
ЕВО, ВИЛО, ПЈЕСМУ ТИ ПОКЛАЊАМ.
Јована Поткоњак 9.а