Мајчино срце је бездан у коме на дну увијек има опроштаја

Мајка је најтоплије, најсигурније и најнесебичније биће које ме чини безбрижном. Њен глас ме умирује, поглед храбри, а загрљај води у свијет за који нисам ни знала да постоји. Њен мирис као да ми шапуће да ће све бити у реду, иако чујем да ми мама то стварно говори. Милује ми обрву и од тог покрета осјећам да ми топла струја пролази кроз вене и стиже у срце. Тад знам да ми је близу и да пола њеног срца куца за мене. Тик-так, попут сата чији механизам савршено ради. Као сат који се никад неће покварити. Зато не желим да је повриједим, али такве ствари се догађају.

Сједим на пању и посматрам Сунце. Да ли и оно има мајку? Чекајући одговор, који знам да нећу добити, размишљам о ономе што сам урадила. Можда моје грешке и нису толико велике, али и најмања може нарушити нечије повјерење. Питам се да ли ме мама још увијек воли и да ли ће ме вољети као прије?! Да бар знам шта се налази у њеном срцу! Затварам очи и осјећам да ме Сунчеви зраци смањују и преносе у, оком, непознато мјесто. Овдје је тако топло! Шта ако ме воде на Сунце? Такву топлоту не бих могла да поднесем. Отварам очи и окружење ме изненађује. Тако је страно, али некако блиско и сигурно. Као да сам цијели живот овдје иако га нисам видјела. Просторија се равномјерно смањује и повећава. Чује се звук сличан откуцајима срца, само много гласнији. Соба у којој се налазим је толико велика да би четири највећа кита могла стати унутра. Или ми се бар тако чини?! Зидови су тамно црвени и мекани као баршун, баш попут срца. Има много слика на којима су ми позната лица. Је ли могуће да се стварно налазим у срцу моје маме? На једној, чини ми се највећој, препознајем своје лице које се широко осмјехује. Али нешто не ваља… Слика је блиједа и поцијепана. Прстима прелазим по њој и чујем како се негдје, у даљини, руши један свијет. Крути папир ми се усијеца у прст, али више ме боли нешто у грудима… Рекла бих да је то…срце? Осјећам као да се пресијеца. Зар срце може да боли? Зар је могуће да некога толико повриједимо да се бол одражава и на нас? Суза ми тешко клизи низ образ и гледам како мјесто на које је пала пулсира и јеца. Зар сам толико погријешила?! Игноришем то и настављам дугим тунелом. На крају се налазе степенице које воде на мијесто које је толико тамно да не видим ни сопствена стопала. Нешто се чује. Да ми сузе нису замаглиле око, била бих скоро сигурна да сам видјела дјевојчицу са црним плетеницама како трчи држећи плаво ћебе у рукама. Изгледа баш као ја… Опет сам је видјела! Трчим за њом и заустављам се баш пред степеницама које се чине да воде у бездан. Дјевојчица плаче. Морам да је пратим! Неспретно газим на прву степеницу и чујем поломљено стакло под ногама. У мислима ми се врти једно од сјећања, оно кад сам разбила мамину стаклену здијелу и закопала је у башту. Јежим се од саме помисли на то. Прелазим на другу степеницу и осјећам дирке клавира. Тад сам научила маму како да свира мелодију која ми се константно вртила у глави. Опет ме пецкају сузе у очима. Низ сјећања ми се гомила у глави и убрзо се налазим на дну степеништа. Дјевојчица, која изгледа исто као ја у раном дјетињству, стоји тачно испред мене. Образи су јој мокри и све што видим у овој тами су крупне црне очи које се сијају од суза. ,,Зашто си нам то урадила? Зашто си то урадила нашој мајци?”, рекла ми је млађа, несигурнија ја. Нисам ваљда уништила мамино повјерење?! Сад сам још више уплашена и по глави ми се мотају сви насташлуци које сам икад урадила. Ех, да бар мала дјевојчица зна шта је чека. Сигурно је преосјетљива, па јој се моја грешка чини толико велика. Колико год жељела да останем и помогнем млађој верзији себе, знала сам шта ми је чинити. Знала сам да морам исправити своје грешке и извинити се мајци. Колико год мислила да се највеће грешке не опраштају, иако моја није толико велика, у дубини срца, у његовим најмрачнијим мијестима сам вјеровала да мајке опраштају све. Само јаки људи опраштају тако велике ствари, а мајке су најјаче. Вјерујем да опраштају чак и оне грешке које ти наносе бол директно на срце. Сигурним кораком сам наставила напријед. Ходала сам, чини ми се сатима, у мрклом мраку. Упорно ме прогањао дјечији плач који се постепено смањује. Баш кад сам хтјела да се вратим, угледала сам свјетло. Иако је то била сасвим мала, жута тачка, вјеровала сам да се спас налази у њој. Трчала сам, саплићући се неколико пута, и сваким кораком свјетло је расло. Сигурно је то оно мјесто које ће ми показати да је све у реду. Заједно са њим расла је и моја нада. Када је све било жуто и свјетлост је била толико јака, од умора сам пала на под и склопила очи. Тад сам почела да растем и мислила сам да ме Сунце опет привлачи к себи. Након пар минута, све је стало, а ја сам била у својој кући. Поред свог умора који сам осјећала, тражила сам маму. Угледала сам је у башти. Плашила сам се и само ми је требао њен загрљај. У глави сам састављала извињење. Скупила сам снагу и стала сам испред ње. Кад сам видјела како ме посматра, кнедла ми је стала у грлу и нисам могла говорити. Само сам плакала, али мало касније, опет сам била спокојна. Осјетила сам њен пољубац на мом челу и руке које ме чувају од свих страшних ствари овог свијета.

Мјесто на ком сам данас била, у мајчином срцу, у том бездану, заиста нема границе. Сад знам гдје се крије сва њена љубав и знам да се увијек могу вратити мојој сигурној луци у мору пуном немира, мојој најбољој пријетељици, подршци, мојој мајци, јер мајчино срце је бездан у коме на дну увијек има опроштаја.

Софија Вујичић VIIIa

Ментор: Тамара Комар

ОШ „Илија Кишић“, Зеленика