У петак, 16. септембра 2022. чланови литерарне групе ,,Почетак“ из ОШ ,,Илија Кишић“ дружили су се перко Зум апликације са Александром Јањушевићем, дјечијим писцем кога читају и одрасли. Александар Јањушевић живи и ради у Крагујевцу. Са њим је прво разговарала Тамара Комар, а затим и ученици међу којима су били и Тодор Бутулија, аутор првонаграђене ,,Приче о лијевој руци“, и Татјана Вуковић, ауторка похваљене пјесме ,,На кога личим“, на Четвртом фестивалу дечјег књижевног стваралаштва ,,Желим да будем дете“ у организацији удружења ,,Где су књиге, нема бриге“ из Крагујевца.

 

Aлександре, колико је пјеснику важно мјесто гдје је рођен? Да ли та лична георафија          утиче на стихове?

Не само песнику, мислим да би место рођења свима требало да игра битну улогу у животу. Код писаца је то можда још и битније, јер им даје једну додатну ширину, нарочито у случају миграција, које су у савременом свету све чешће. У мом случају постоји једна врста инверзије – ја као мотиве за стварање често узимам „географију“ села у коме сам проводио летње и зимске распусте. Ипак, писци за децу треба да буду „грађани света“ и да кроз њихове стихове промичу слике, како својих места тако и најудаљенијих делова свемира.

Да ли се пјесник рађа или се постаје? Како сте открили пјесника у себи? Сјећате ли се својих литерарних почетака?

Мишљења сам да смо ми на ову планету послати са својеврсним „задатком“. Свако са својим. У том смислу, песник се рађа. Само је питање да ли ће „то нешто“ са чиме се родио препознати, неговати, усавршавати и у крајњем случају, постати песник, или ће остати неоткривен таленат. ЈА и ЈА ПЕСНИК срели смо се пре неких тридесетак година, када сам као средњошколац писао стихове, који момчићима у том добу и пристају. Мало љубавних, мало елегичних, бунтовних… Песме за децу сам почео да пишем када се родило моје прво дете, тако да често кажем да сам ЈА ДЕЧЈИ ПИСАЦ –  генерација са својом ћерком.

,,Нека деца буду деца“, “Где Сунце спава“, “Кад порастем, бићу мали“, “Од кише се расте“, наслови су Ваших књига пред којима читалац застане. Колико је за књигу важно како се зове?

Мислим да је, за неки први утисак, за моменат када читалац размишља да ли ће књигу        узети или не, битно како се она зове. Сам наслов би, по мени, требало да заинтригира,   да „испровоцира“, да натера дете да се замисли. „Шта ли то може бити? ‘Ајде да видим? Можда буде добро!“. Све моје књиге, осим прве, име су добиле по песмама које се налазе у њима. А код прве, желео сам да тргнем и децу и, пре свега, родитеље да схвате да је детињство једно и непоновљиво и да би га требало проживети на најлепши могући начин.

Можете ли нам открити како настаје пјесма?

Не постоји рецепт за настајање песме. То је нешто што се носи. Да се разумемо, све оне књижевне радионице су веома битне и могу бити корисне, али само за оне који већ „то нешто“ имају у себи. Најбоље песме, по мом мишљењу, настају у трену. И могу настати било где и било када. Једини, хајде да кажемо, рецепт за настајање песме је претходно читање. Једино тако ће се обогатити речник, проширити сфера интересовања и научити лепе речи и изрази. А после је све лакше.

Уживате ли више у читању ,,туђих“ или стварању својих књига? У каквој су вези читалац и писац у Вама?

Као што рекох, читање туђих, предуслов је за писање својих књига. Од сваког писца којег сам прочитао, „позајмио сам“ понешто, али наравно у оној мери у којој је то и дозвољено и пожељно. Читање ме опушта, а писање ме радује и усхићујуе, али са друге стране и обавезује, јер се оставља нешто што ће надживети све нас. Одговорност према садашњости и будућности, тим пре је већа, а на тај начин се држи одређени ниво испод кога не сме да се иде.

 

У прилици сте да се дружите са својим читаоцима. Личе ли они на Вас када сте били мали?

 

Сва су деца иста. Не ликом, наравно, већ карактером, неисквареношћу, заинтересованошћу, истраживачким духом, несташлуцима… У великом броју њих видим себе, иако је време када сам ја био њихових година и ово сада, неупоредиво. А прошло је само четрдесетак година. Мада, ја се и дан данас трудим да останем дете, тако да би се могло рећи да они личе на мене када сам ја био мали, а да ја личим на њих, сада када су они мали.

 

Постоји ли пјесма која Вам је дража од осталих, пјесма којом бисте најрадије представили будућем читаоцу?

 

Свакако нећу рећи ништа ново, ако кажем да је ово питање веома слично оном – које се дете више воли. Морам бити искрен па ћу рећи да су ми заиста све песме које сам написао, иако ми се деси да понеку и заборавим да је моја, подједнако драге. Ако баш мора да се издвоји једна, онда би то, али само зато што је прва коју сам написао, песма ,,ХИПА-ХАПА“. Што се тиче песме којом бих се представио, то опет зависи од тога коме се представљам. Да ли млађима или старијима, дечацима или девојчицама. Верујем да још увек нисам написао своју најбољу песму, тако да би избор пао на ону која је у том моменту најприкладнија публици. Углавном, волим да књижевне уживаонице, како их ја зовем, а не радионице, отворим неким смешним песмама, јер се на тај начин најбрже зближим са децом.

 

Зашто Ваше пјесме читају одрасли?

 

То је свакако један од мојих већих успеха, а мислим да их својом поезијом и прозом враћам у детињство. У најбезбрижнији период живота, за који су они мислили да је далеко иза њих. А није! Много је ближи него што су мислили. Само је потребно да зажмуре и замисле. Управо то им нудим кроз своје перо.

                                                                                                                                               Т.К.