Гордана Тимотијевић рођена је у Краљеву.
Дипломирала је на групи за немачки језик и књижевност Филолошког факултета у Београду.

Објавила је књиге за децу: Ливада на дар (Интерпрес, Београд 1994), песме и приче, романе Зеленсело (Нолит, Београд, 1997), Владимир из чудне приче (Народна књига, Београд, 2001), Кутија за звезде (Народна књига, Београд, 2006), Седмо краљевство (Завод за уџбенике, Београд, 2009), у издавачкој кући Пчелица, Чачак романе Свракин сат (2015), О Ажду и бостану (2012) и Сличице (2017), Владимир из чудне приче (Пчелица, 2019)
Приче и песме заступљене су јој у антологијама, изборима и читанкама.
За књижевни рад је добила: „Сребрно Гашино перо” за роман Владимир из чудне приче 2002. године, Награду Змајевих дечјих игара за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу 2007. године, за књигу Седмо краљевство 2010. године Награду Вечерњих новости „Гордана Брајовић”, „Сребрно Гашино перо” и Награду „Невен”, за књигу Свракин сат Награду Змајевих дечјих игара „Раде Обреновић” 2012. и Награду „Гомионица” Међународног сајма књига у Бањалуци 2013, „Златно Гашино перо” за целокупно литерарно стваралаштво и допринос књижевности за децу 2013, награду „Доситејево перо” и „Момчило Тешић“, 2018. за роман Сличице.

С немачког језика на српски превале је књиге: Уметност доколице Херманa Хесеa, Господар лопова и Срце од мастила Корнелија Функе, Мала вештица Отфрида Пројслера, Антологију немачке поезије за децу Вилине рашље итд.

Кад кажем…
Гордана Тимотијевић

Кад кажем љубав, мислим на снагу која све покреће
Кад кажем доброта, мислим на лепе мисли и мале пажње
Кад кажем детињство, мислим на нешто ушушкано, топло и разиграно
Кад кажем књига, мислим на добре књиге које сам прочитала, на књиге које би требало да прочитам, на књигу коју пишем
Кад кажем страх, мислим… не волим да мислим на страх
Кад кажем смех, мислим на срећу и радост
Кад кажем реч, мислим на реч коју пажљиво посматрам, слушам, осећам, премештам, окрећем и одмеравам – док пишем. Било би добро да то радим и кад не пишем
Кад кажем лепота, мислим на лепоту која је у свему: у спирали пужа, зрну песка, шари лептира, семенки еукалиптуса… Штета што не умемо увек да је видимо.

Гордана Тимотијевић крајем новембра 2019. у Градској библиотеци Херцег Нови водила је петодневну књижевну радионицу којој су присуствовали ученици наше школе.

Гордана Тимотијевић о књигама

Не знам како се звала моја прва књига.
Али знам да је на једној од страница био нацртан зец обучен у топли, широки џемпер и уске панталоне. Шал му се вијорио иза њега – видело се да се клиза по сјајној леденој стази. На ногама му је било нешто зашта нисам знала шта је, ни чему служи (сада знам да су то биле сличуге). Чинило ми се, лакше би му било да тога нема. Зец је био осмехнут и имао је бркове као наш мачак.
Испод слика је било врло мало текста, тек три реченице. Нисам знала да читам па ми то ништа није значило.
Књига за коју сада знам да је била сликовница, била је направљена од чврстог картона, имала је дванаест, можда шеснаест, станица и слагала се као хармоника.
Таква књига пружала је бројне могућности: могла је да се пресавије и намести тако да постане кућица, у њу су могли да се сместе минијатурни сточић и две столице од плетеног прућа, могла је да буде ограда, да чува зеца прасе и Мики Мауса (све троје од гуме) да некуд не одлутају. А могла је и да се развуче па да се све слике ођедном виде, могла је и да се окрене на другу страну и да да се све то понови. Опет, опет и опет…
Знам да се друга књига која је дошла до мене звала Врло ретка приповетка. Књигу је за одличан успех (знала сам да је нешто важно!) у првом разреду Основне школе добила моја сестра. Читала ми је књигу и све што је читала могло је да се види.
Прича је лепо почињала: три Снешка „жеља чешка да се мало макну с места“ и они крећу. Спуштају се низ брег, клизају се, грудвају, весели су, раздрагани, радознали и жељни да мало виде света…
Кад су се сити наиграли, нагрудвали, и помало уморили, почело је већ да свиће… Приметили су да поред пута нешто светли и кренули у том правцу. Била је то, како је у књизи писало – крчма.
Нисам знала шта је „крчма” па су ми објаснили да је то исто што и кафана. Једина кафана за коју сам знала била је она „код Драгоја”, недалеко од наше куће. А ово „крчма” са толико (сада то знам!) сугласника стрпаних на једно место и тамо неки „механџији” (?!) који у њој ради, ништа добро нису могли да донесу.
Три Снешка су села за сто, раскомотила се и наручили су кафу да се мало загреју али… „како који кафу сркне, у устима нешто цвркне…” И на крају: „Боже мили, док су врућу кафу пили, они су се – истопили.”
– Страшно! Кафеџија Драгоје никад то не би дозволио! – говорим ја на ивици суза, а моја сестра, чим прочита последњу реченицу, брзо, брзо, окреће странице, све док не стигне до прве, где су три Снешка поново весела и цела.
И чита опет и опет и опет…
Јер добре књиге могу да се читају безброј пута.
И да се увек слушају се као да се чују први пут.
Мјесец и његова бака била је прва књига коју сам сама прочитала.
Почињала је овако:
У шуми старој огањ гори, / блиста у мраку на крају свијета; / кад ближе приђеш – од сребра двори, / по њима мудра старица шета; / над кровом плави вије се дим; / ту живи Мјесец и бака с њим.
Како је све то непознато, тајновито и загонетно звучало!
Огањ гори (шта је огањ?), на крају свијета (где ли је то?!), од сребра двори (од сребра?!) и на крају, ту живи Мјесец и бака с њим.
Помало не верујеш а, опет, помало верујеш. И то што помало верујеш, вуче те, као неком чаролијом, да читаш даље. Ако ни због чега другог, бар да сазнаш каква је Месечева бака, личи ли мало на нашу нану, уме ли да истимари краву, зна ли да ваби кокошке, каква јој је гибаница… И какви су им то „од сребра двори”.
Много касније, када сам и сама почела да пишем књиге, тај месец сам, да ми се не изгуби, сместила у један одељак књиге Владимир из чудне приче:
Када сам ја био дете за мене је писац био неко чаробно биће које живи ко зна где, једе и пије ко зна шта и засигурно не изгледа као ми. А како изгледа – то нисам знао. Када сам у другом основне прочитао књигу „Мјесец и његова бака” Бранка Ћопића, толико сам био очаран да бих се, да сам тада видео тог Бранка Ћопића, изненадио више него да пред мене у мрклу ноћ, на пустом путу изађе Месец и каже: „Добро вече. Ја сам Мјесец, а ово је моја бака”.
Књигу Мјесец и његова бака донео ми је отац из Београда (тада је то звучало значајно!) пружио ми је и рекао: „Ево, ова књига је за тебе”. Била сам тада убеђена да је Бранко Ћопић ту књигу написао само за мене. Касније сам сазнала да се књиге штампају у застрашујућем броју примерака! Али још увек ми је дража илузија да је књига коју читам написана само за мене.
Можда и јесте?
Прва БИБЛИОТЕКА (тако је на вратима писало) у коју сам ушла, била је у мојој основној школи у Врби: омања просторија у којој су се ушушкали: сто, две столице и четворокрлилни тамноплави орман. Иза тих крила, су се кроз стакло шаренеле збијене књиге. Мислила сам да тооолииикооо књига нико није видео и да нема човека који би тооолииикооо књига могао да прочита.
Незнатно измењен интезитет ондашње зачуђености имала сам и касније, кад год бих по први пут ушла у неку библиотеку: краљевачку, у Народну библиотеку у Београду, Централну библиотеку у Цириху…
У краљевачкој библиотеци заобилазим полицу са мојим књигама. Пођеднако стрепим и од нетакнутих и од похабаних књига. Ипак мало више од ових других. Копка ме да ли се ономе ко је читао допала књига, шта мисли о главном јунаку, шта му се није свидело, да ли је му је књига била досадна, да ли је до краја прочитао…
Док ово пишем, питам се шта је то што бих највише волела да се дешава са мојим књигама. И замишљам дете које седи загледано у нешто, само њему знано. Слику допуњује старија особа која седи поред њега, држи књигу у рукама (може да буде нека коју још нисам написала), чита и кад прочита последњу реченицу склапа књигу. Дете, као да се буди из сна, придиже се, широм отвара очи и каже: Хајде, опет! Хајде, опет!
Е, то бих волела!