Тања Ступар Трифуновић је савремена књижевница чији њежни сензибилитет засјеца попут оштрог ножа, а прецизност њених поређења освјетљава појединачне читатељске ожиљке и расвјетљавају колективна искуства. Док пише из сопствене тишине, без претензије да буде поучна и да васпитава, она нас помијера и мијења. О великим историјским збивањима, у роману добитнику Виталове награде и Европске награде за књижевност – ,,Дуж оштрог ножа лети птица“, проговара у име свих страдалника без обзира коју војску сматрају својом и под којим заставама се боре, и то из угла двије дјевојчицe.  Рођена је 1977. године  у Задру. Дипломирала је на Филолошком факултету у Бањалуци гдје је одрасла и живи стицајем ратних околности. Објавила је шест књига поезије, три романа и графички роман ,,Море је било мирно“ са илустраторком Татјаном Видојевић. Књиге су јој превођене на енглески, шпански, бугарски, мађарски, њемачки, пољски, словеначки, македонски, руски, чешки, дански, италијански и француски језик. Добитница је више награда за поезију и прозу, 2016. за роман ,,Сатови у мајчиној соби“ добија Награду Европске уније за књижевност, па Награду за најбољу књигу поезије у региону ,,Ристо Ратковић“, затим Награду ,,Милица Стојадиновић Српкиња“ за књигу ,,Размножавање домаћих животиња“ – најбољу књигу пјесама женског аутора на српском језику. За роман ,,Откако сам купила лабуда“ је 2019. добила Виталову награду ,,Златни сунцокрет“. Награду ,,Васко Попа“, за најбољу књигу поезије објављену у 2022. години, прима за збирку поезије ,,Змијштак“. Тања пише о свакодневици жена, прећутаним боловима, љубави, губицима, о ономе што се не говори наглас. Она својом стваралачком аутентичношћу помјера границе и руши предрасуде изоштравајући слику реалности понекад  до мјере која се тешко подноси.

Тања, можете ли нам рећи нешто о својим књижевним почецима?

Као и сви почеци и они књижевни су помало неспретни и више мотивисани маштом и замислима о том што би требало бити писање него стварношћу. Стварност долази послије. У почетку сам пјесме писала по папирима које бих нашла по кући, па нешто касније у школским свескама и послије већ и роковницима јер су свеске постале премале. Почела сам писати са десет година и то су биле веселе пјесме, нешто налик Јовану Јовановићу Змају, са пуно дјетиње радости, прољећа, цвијећа и сунца.  А онда је дошао пубертет и пјесме су се у духу тинејџерских преиспитивања мало ”замрачиле”, продубиле и у њима сам се више почела бавити собом и својим унутарњим свијетом. Постале су простор преиспитивања и исповијести, сада кад се осврнем на то мислим да је то било значајно не толико за моје књижевно колико за моје психолошко сазријевање.

 

Како бирате наслове својих дјела?

Пажљиво. Помало сам опсједнута насловима. Мислим да је на то утицало и то што сам неко вријеме радила као новинарка и за текст је јако важан наслов – њиме читаоца привлачите, дајете му назнаке шта би то могао прочитати али он ће се одлучити на читање уколико га заинтригирате и зато је наслов битан – он нешто сигнализира, може вам бити интригантан или не, дозивати вас или одбијати. Укратко наслов треба бити занимљив и имати симболичку везу са текстом књиге.  Волим када наслов и књига функционишу као загонетка и одгонетка.

Подједнако успјешно пишете и поезију и прозу. Има ли тема које се отимају нарацији, или можда оних које се не могу сажети у стих?

Углавном се бавим сличним темама у прози и поезији само их другачије искажем и управо ми је то интересантно, та могућност језика да исто кажемо на толико различитих начина, да мијењамо форму и стил, да се поигравамо ријечима.

Имате ли књижевне узоре?

Имам их пуно. Не постоје писци без узора. Писци су као бабушке или главице лука унутар једног пуно је слојева другог, а онда унутар њега – још других. Сви израстамо једни из других или из књижевности.

Ко су Ваши омиљени писци?

Набројаћу насумице неке који ми падну на памет али има их још пуно и свакако је сваки период живота носио и неке своје омиљене писце са собом; Сапфо, Кафка, Достојевски, Песоа, Попа, Сабато, Шимборска, Парун, Дирас, Угрешић, Памук, Барнс.  У дјетињству сам јако вољела књигу Михаела Ендеа ”Бескрајна прича” као и књиге Ивана Кушана које су ми биле бескрајно забавне.

Што бисте рекли о себи као читатељки?

Нисам о том размишљала, али можда сам мало и захтијеван читалац и додала бих разноврстан.

Постоје ли ријечи за којима сте у дјетињству или адолесценцији чезнули, а нисте их чули?

Постоје наравно, чезнула сам за више љубави и похвала. Вољели су мене моји родитељи него у то вријеме је била таква мода у родитељском одгоју да дјецу не мазиш и не хвалиш пуно јер је постојало увјерење да се од тог могу размазити и покварити. Напротив, мислим да дјеца нису литар млијека на сунцу па да се покваре и да пуно љубави и заслужених (наравно не оних испразних) похвала дјелују благотворно на сазријевање и дјечије самопоуздање.

Како сте се изборили за своју аутентичност и што Вам помаже да је сачувате?

Свако биће је аутентично и ми остајемо аутентични ако не одустанемо од себе, наравно то све звучи лијепо и лако али у људском, одраслом свијету често смо принуђени из различитих разлога да се удаљавамо од себе, да лутамо и врлудамо и самим тим патимо јер не слушамо глас свог бића. И сама тако одлутам, па ослушкујем шта ме у мени дозива и онда се враћам томе.

                   Тања Ступар Трифуновић о писцу уз којег се расте

                                110 година од рођења Бранка Ћопића

Што Вам је значио Бранко Ћопић у дјетињству и како на њега гледате данас?

Оно што карактерише Ћопића је тај жив и аутентичан језик и хумор који га чине писцем свачијег дјетињства. Он остаје актуелан кроз вријеме иако се контекст толико промјенио – то је одлика великог писца.

Зашто нас и сада, као и када смо били дјеца, погађају једноставни стихови поеме ,,Јежева кућица“ и Јежурка Јежић која одбија луксуз и бира свој свој скромни дом?

Та прича је невјероватно њежна, топла и универзална – сви се можемо повезати са чежњом за топлим домом и сигурношћу и са друге и страшније стране приче, можемо осјетити страх од бездомности и тешке судбине оних махнитих бића (свиње, вука и медвједа) који не воде бригу о свом дому и гдје склонити главу кад загусти. Важност дома и погибељност лакомислености у овој причи су тако пријемчиви и сликовито представљени да је немогуће не вољети је. И остао је још један лик којег нисам поменула и којег сам намјерно оставила за крај, а то је лисица. Морам признати да ми је тај контраверзни лик из приче драг јер њу занима да види како је с обје стране приче – и с кућом и мимо ње и што то јежа држи толико приврженим за кућни праг. Лисица осим лукавости и знатижеље баштини и мудрост помоћу које избјегне зао удес оних који живе само инстинктивно.

У ,,Доживљајима Мачка Тоше“ главни јунак посматра свијет одраслих. Како видите Мачка Тошу? Да ли је он неко ко се само шали или неко ко разумије људску природу?

Мачак Тоша наравно разумије људску природу јер се писац Ћопић вјешто поиграо и у самог Мачка Тошу, да тако кажемо, инсталирао људску природу, дао му људске особине и,  како то он дивно умије, дао нам још једну дивну и духовиту алегорију како дјетињи несташлуци не морају нужно бити лоши и могу водити ка новим открићима и пријатељствима.

Како Ви из угла дјевојчице са ратним искуством гледате на роман ,,Орлови рано лете“?

Ћопић је умио и најтеже теме заогрнути у хумор и тако их приближити најмлађим читаоцима. Када сам читала ”Орлови рано лете” ишла сам у основну школу и то је било вријеме прије рата, тада још увијек нисам имала ратно искуство, вјерујем да би ново читање вјероватно дало и нову перспективу романа. И да бих на описе рата сада гледала нешто другачије, тада је рат за мене био нешто што сам перципирала кроз филмове и књиге.

Јесу ли орлови сва дјеца која се усуде да буду другачија?

Да, то је још једна од лијепих Ћопићевих метафора којима охрабрује дјецу да буду аутентична и храбра.

Тамара Комар