,,И ја тражим ту републику гдје писци могу бити дјеца, а људи добри, чак и кад су рањени“

или

,,Не можеш преживјети ако се не насмијеш неправди –

  макар кроз сузе“

 

Вуле Журић данас живи у Панчеву, а рођен је у Сарајеву 27. августа 1969. године. Прозни је писац, сценарист и преводилац, један од најплоднијих у региону, или на простору бивше Југославије. Пише на српском, а дјела су му преведена на њемачки, енглески, шпански и италијански језик. Добитник је бројних награда и признања. За збирку прича ,,Тајна црвеног замка“ (2015) додијељена му је Андрићева награда, роман ,,Недеља пацова“ (2010) добио је награду Стеван Сремац,  Кочићево перо и Награда „Данко Поповић“ припали су му за ,,Републику Ћопић“ (2015), а Виталова награда ,,Златни сунцокрет“ уручена му је за ,,Помор и страх“ (2018).

Разговор с писцем почињемо с питањима о читању.

Како сте постали читалац?

Одједном. Одрастао сам међу књигама, моји родитељи су волели да читају, а мама је радила као лектор у сарајевској издавачкој кући „Свјетлост“. Али дуго сам све те књиге посматрао као шарене предмете које нисам имао никакву жељу да узмем у руке и прелистам. Били су ту пре свега стрипови, али сасвим пре свега – телевизија. Школски програм ТВ Београд био је, заправо, моја прва лектира. Али онда, на распусту између осмог разреда основне школе и првог разреда средње нешто се десило и ја сам почео да читам као што је Форест Гамп почео да трчи. Он је у једном тренутку стао, а ја и даље не престајем. Може се слободно рећи да сам у тренутку када сам открио читање започео да се бавим нечим најљепшим на свијету. Открио сам свијет књижевности из кога не намеравам да мрдам.

Које књиге су обиљежиле Ваша прва читалачка искуства?

У том првом читалачком таласу то је пре свега био Жил Верн. Али врло брзо сам стигао до новеле Томаса Мана „Тонио Крегер“, а онда и до Хомерове „Илијаде“.

Зашто је читање важно?

На то питање требало би да одговори сваки човек. Али шта год да читате, ваш поглед на свет се шири, ваше знање се продубљује и онда много лакше комуницирате са људима. Читање је пре свега прворазредна комуникација. То се најпластичније види када неко ко није баш вичан читању има проблема да се изрази, да најбрже и најједностваније изрази своја осећања, или чак саопшти неку најбезазленију информацију. Што више читате, бићете речитији. Сви ће моћи брже и боље да вас разумеју.

Сјећате ли се тренутка када сте пожељели постати писац?

То је пре био процес, сазревање слике о себи као човеку који је решио да ствара.

Књиге мијењају своје читаоце, а да ли могу промијенити писца који их ствара?

Наравно, али то не треба разумети дословно. Целокупни наш век на овом свету је непрекидно путовање током ког се развија, а самим тим и мења наш поглед на све оно што нас окружује, али и на нас саме. Људи који се баве уметничким стваралаштвом имају ту привилегију да је макар део тог путовања и сазревања видљивији. Имати потребу да се нешто створи је привилегија. Треба само умети да је пригрлиш тако да је не угушиш.

Како прича долази до писца?

Пре ће бити да писац стално трага за причом, што је прича сама за себе. Али ако и постоји неки трик, онда је то стрпљење. Ништа добро неће испасти од јурњаве за причом. А сусрешћете се свакако, пре или касније. То су неке чудне законитости које можда и не треба превише анализирати, већ их само прихватити.

Ваша дјела имају занимљиве наслове. Да ли им имена дајете прије, у току, или након писања?

Не бих могао да напишем ни реда док немам наслов. Не знам због чега је то тако, али наслови су ми били важни од прве написане приче. Али и до наслова се долази стрпљиво, без јурњаве. Поново су у питању нека законоправила којих се треба придржавати без много завиривања у сам механизам њиховог функционисања.

Постоји ли нека особина, или својство које мора имати Ваш лик да би био главни?

Па, мора да буде главни. Али, сви ликови које створите су једнако важни. Сви они обитавају у тексту, том чудесном простору у коме постоји цео један свет.

За роман ,,Република Ћопић“ написали сте да и није роман него својеврсни мали оглас, јер 10 година након објављивања читаоци не престају да Вас заустављају на улици и говоре о Бранку Ћопићу. Објавили сте га на стогодишњицу пишчевог рођења. Што је пресудило да га почнете писати? Откуда тај наслов и како видите просјечног грађанина Републике Ћопић?

Сваки грађанин те лепе Републике је слободна територија, или како би можда Ћопић рекао, баја који мисли својом главом. Грађанин са срцем и душом, сузом и смехом на готовс. Многи од житеља ове ћопићевске домаје су ми се јављали након што је објављено прво издање романа. Свако је имао понешто да ми исприча о Ћопићу. Најчешће су то била нека лепа сећања на сусрет са писцем, али било је и оних који су осетили потребу да са мном поделе своја читалачка искуства. А књига је настала након што сам написао радио-драму посвећену Ћопићу, а коју је Драмски програм Радио Београда реализовао поводом стогодишњице рођења писца. Написао сам тај предложак, али је у мени било још много тога што бих могао рећи. Тако сам се упустио у једну лепу, непоновљиву авантуру. А наслов је дошао као решење игре асоцијација. Слободна територија, Ужичка република, седам непријатељских офанзива и осма Ћопићева… Ваљало је још само након тако обавезујућег наслова написати нешто што ће пролетерске дивизије Ћопићевих читалаца волети као што воле Ћопића.

Познавалац сте Ћопићевог живота и дјела. Колико сте себи давали слободе, а чему сте по сваку цијену остајали дослиједни пишући ,,Републику Ћопић“?

Писање пре свега и јесте слобода, а списатељска слобода опет веома обавезује. Пишући и најкраћу причу, писац ствара један свет. У том свету је све стварно, а опет, постоји „само“ ту, у језику, на папиру, или екрану, како год. Дакле, имајући у виду Ћопићеву биографију, махом се највише ослањајући на његову библиографију, кренуо сам од прве празне странице коју је, игром случаја, прекрио дубоки снег.

Читалац романа је од прве реченице са Ћопићем захваљујући лексици, начину приповиједања, хумору, познавању пишчеве биографије и дјела. Ријеч је о невјероватној вјештини. Како Вам је то пошло за руком? Да ли је све било лако како се читаоцу чини?

У писању нема ни лаког ни тешког, јер је писање рад на реченици коју писац у том тренутку пише. Ваљало је, пре почетка писања, откључати браву на вратима света романа који сам намеравао да напишем. Када сам осетио да је брава откључана, игра је могла да почне.

Рекли сте да Вас слобода умјетничког изражавња обавезује да говорите истину. Са којом истином о Ћопићу сте се најтеже носили?

Истином о наличју његовога хумора, а то је ћопићевска туга. Ни на први ни на други поглед читалац је на примећује, нема кад од раздраганости, али она је, заправо, све време ту. И то није тек пословична уметникова меланхолија, већ туга која је трајала колико и цео Ћопићев живот. Туга због губитка најдражих, почев од смрти оца, који је преминуо од шпанске грознице одмах након повратка из Великог рата, потом погибија сестре и брата у наредном рату, у коме је Ћопић изгубио и најбољег пријатеља Зију Диздаревића.

Имате ли утисак да Ћопићеви односи са прошлошћу одјекују и данас? Да ли је и у овом тренутку он у извјесној мјери политички дисидент?

Одјекују у моме уверењу како његов глас не би пријао нити једној власти. У оно време, он јесте у неку руку био дисидент, али уметници који су дирнули у неки од табуа у време југословенског социјализма скоро никада нису терани у затвор или у емиграцију. У Ћопићевом случају, уметник је „утеран“ у забран књижевности за децу, „осуђен“ на вечно дружење са веселим малишанима. На нама је да га из тог шкакиљавог апса вазда ослобађамо, јер нам је Ћопић потребан цео, а такав цео је великан чије дело вредносно стоји уз дела Андрића и Црњанског.

Хоћете ли за крај истаћи које нам то свевремене поруке преноси Бранко Ћопић, чиме то плијени највољенији писац нашег језика?

Филмски редитељ Џон Форд је једном рекао да он снима филмове, а да се поруке сопштавају у телеграму. Мислим да је и Ћопић тако мислио. Дакле, Ћопић је највољенији јер је наш језик учинио још лепшим и ведријим. Отуда се на лицу сваког читаоца Ћопићевих књига може препознати онај специфични осмех који никада неће ишчезнути с наших лица.

Тамара Комар

 

Prustov upitnik

 

Koja je Vaša predstava o savršenoj sreći?

Svaki trenutak proveden sa suprugom Jelenom.

Koji je Vaš najveći strah?

Da se neće ukazati svetlo na kraju tunela.

Kojoj živoj osobi se najviše divite?

Jeleni.

Koja je Vaša najveća ekstravagancija?

Čitanje loše napisanih knjiga.

Koje je Vaše omiljeno putovanje?

Povratak kući.

Koju ljudsku osobinu smatrate najprecjenjenijom?

Smirenost.

U kojim prilikama lažete?

Kad god ne govorim istinu.

Što ne volite u svom fizičkom izgledu?

Zavisi od ogledala.

Koje riječi ili rečenice prečesto koristite?

Prečesto koristim i mnogo reči i rečenica.

Koje je Vaše najveće kajanje?

Što nisam pobegao sa kontrolnog u srednjoj školi u danu kada je u isto vreme na stadionu Koševo Zvezda igrala protiv Sarajeva.

Ko je ljubav Vašeg života?

Jelena.

Gdje i kad ste bili najsrećniji?

Svuda i kad god sa Jelenom.

Koji talenat biste voljeli da imate?

Da umem da vozim bicikl.

Što smatrate Vašim najvećim uspjehom?

Što ne žudim za najvećim uspehom.

Koja biste osoba ili predmet bili ako biste se poslije smrti vratili na ovaj

svijet?

GPRS.

Koji je najdragocijeniji predmet koji posjedujete?

Knjige.

Što je za Vas oličenje patnje?

Svaki Zvezdin poraz od Partizana.

Kojim zanimanjem biste se voljeli baviti?

Sportski komentator.

Ko su Vaši uzori?

Indijanci.

Ko je Vaš omiljeni pisac, a ko slikar?

Mnogo je umetničkih genija bez kojih ne bi bilo toliko lepote na ovom svetu. Ali od fudbalera biram doktora Sokratesa.

Gdje biste voljeli da živite?

Na moru.

Što najviše mrzite?

Da mrzim.

Kako biste voljeli da umrete?

Da imam snage da se još jednom našalim.

Koju osobinu ne volite kod drugih?

Da im se ne sviđaju osobine drugih.

Koje vrijednosti cijenite kod prijatelja?

Sve one zbog kojih smo prijatelji.

Koja je Vaša najizrazitija karakterna osobina?

Odgovornost.

Koji je Vaš moto?

Sve će to narod pozlatiti.