Јелена Марић ученица VIIа разреда освојила је друго мјесто на шестом Конкурсу ,,Професор Вуко Велаш” на којем су свој литерарни дар одмјерили ученици херцегновских основних школа за рад написан на српском језику, ћирилицом. Радови су писани у недељу 18. октобра у Цркви Светог Николе – Резиденцији Љубибратића на Топлој. Жири је радио у саставу Зорица Марковић, Гордана Стијепчић Булатовић и Никола Маловић. Свечана додјела диплома награђеним ученицима, одржана је у четвртак 19. новембра у 18h у порти Цркве Светог Николе. Јелени је за освојенено друго мјесто уручена диплома, књига Вука Велаша ,,Карневалски бјесови” и телефон.
Kонкурс носи име херцегновског професора, ерудите ренесансне ширине, познаваоца књижевности, опште и бокешке историје, културе и духовности, Вука Велаша, кога је дубоко рањавало све што је било ,,изван себе, мимо свијета, испод разума“. Сваки продукт карневалске свијести без ,,искре разума, сузе љубави и зрна соли у глави“ Вуко је осјећао свим својим бићем. Обогатио је средину у којој је живио и тек када је отишао почела је да бива јаснија и видљивија његова величина. Он нас и даље учи да ,,постоји хуманизам доброг, лијепог и светог рада, памћење и баштина, добри обичаји и закони, да постоје чињенице, разум и знање“. Завичајни путокази, небокази и морекази су били оријентири Вуку Велашу, па зато ваљда и данас својим именом окупља под кровом Резиденције Љубибратића на Топлој најталентованију дјецу.
Јелени Марић, ученици Основне школе ,,Илија Кишић“, на приредби организованој у част побједника уручена je диплома, Вукова књига ,,Карневалски бјесови”, телефон, уз уважавање, пљесак и честитке присутних… Када ми је пришла, нисам ни слутила колико ће ме зачудити и како ћу јој бити захвална што ме је попут Малога Принца Антоана де Сент Егзиперија подсјетила да није важно колико година имамо, него са колико егзистенцијалног жара живимо. Велики људи попут Вука, књижевна дјела попут Малог Принца и дјеца попут Јелене буде живот у нама просјечним одраслима! Дакле, Јелена је одлучила да свој телефон поклони, јер она већ има телефон и не требају јој два! Каква равнодушност према ономе што је вишак и уважавање према некоме кога ће телефон обрадовати. Каква надмоћ без трунке надмености. Чега ли смо све лишени ако останемо у свијету бројева и пребројавања? Може ли посједовање бити услов за срећу? На што ћемо се свести ако останемо без блискости чврсто држећи ствари?
Данас су се у школској зборници среле двије дјевојчице, Зора Божовић и Јелена Марић једна је у руци држала цвијеће, а друга телефон. Размијениле су поклоне… И на једноставан начин одговориле на сва тешка питања, јер доброта, љубав и зачуђеност пред чудом живота су неукротиви.
Тамара Комар