Елизабета Георгиев је књижевница за дјецу и младе, преводилац, научни радник, докторка филолошких наука и дугогодишња библиотекарка. Рођена је 22. маја 1975. (истог дана када и Новак Ђоковић, само много раније!) у Димитровграду. Елизабета пише на српском и на бугарском језику и њен књижевни опус обухвата  поезију, приче, романе и драмске текстове – игроказе за дјецу.  Њена најпознатија дјела за најмађе су: „Наочаре за снове“, „Паковање зјала“, „Када и Сунце мјауче“, „Путоказ за сновотрагаче“. Особена је по свом маштовитом, духовитом и емотивном приступу дјечијој књижевности. Њене  књиге садрже и мотиве одрастања, првих љубави, скрећу пажњу на важност очувања животне средине, али баве се и озбиљним темама које ауторка вешто презентује својим читаоцима. Веома је активна у организацији књижевних радионица за дјецу.

На  Дан писмености Елизабета Георгијев била је гост Градске библиотеке и читаонице Херцег Нови и одржала двије књижевне радионице за наше ученике. Зато  су и прва питања нашег разговора везана за библиотеку, читање и наравно писменост.

 

Колико је библиотека важна у развоју љубави према књизи и зашто је читање важно?

 

За мене је библиотека једно од првих места на којима дете може да открије да су књиге живе, блиске и узбудљиве. Као библиотекарка, много пута сам гледала како дете уђе међу полице, помало несигурно, а онда сигурно дође до библиотекара са жељеном књигом. Понекад је довољан управо тај један сусрет да се отвори врата у неки нови свет. Верујем да књигу не треба наметати – важно је да дете има прилику да само пронађе причу која ће га заинтересовати, насмејати, зачудити или му помоћи да разуме нешто што до тада није умело да објасни. Током година проведених у библиотеци схватила сам колико књига може да значи детету. Она није само једна прича коју прочитамо и затворимо. Понекад постане разговор, питање, игра, машта, утеха… Кроз књиге деца упознају различите животе и људе, уче да препознају и именују своја осећања и постепено схватају да свет може изгледати другачије из туђе перспективе. Зато ми је читање увек било много више од развијања читалачке навике. Оно развија машту и језик, подстиче радозналост и критичко размишљање, али нас пре свега учи да слушамо, осећамо и постављамо питања. А можда је управо то најлепше што библиотека може да пружи детету – слободу да пита, да машта, да открива и да пронађе своју књигу.

„Од читања се расте“, како каже Јасминка Петровић, а то израстање је много лепше уз књигу. У времену у којем је пажња детета, али и одраслог човека, стално негде другде, то папирно ћудо нас учи да застанемо, да се удубимо и да уживамо у речима. А када дођемо до тог уживања у речима, онда смо срећни читаоци!

 

Колико је библиотека присутна у Вашем стваралаштву?

 

Библиотека заузима веома важно и посебно место и у мом животу и у мом стваралаштву, можда чак и значајније него што сам у почетку била свесна. Она је присутна у различитим мојим делима и често постаје не само декор, већ својеврсни јунак и простор у којем се догађају важни сусрети и промене. Појављује се у кратким драмским текстовима које сам писала за представе припремане поводом представљања зборника дечјих радова полазника Песничке радионице коју сам водила у Библиотеци у којој сам радила, а централно место заузима у драмском тексту „Распродаја снова“. Библиотека је главни јунак и у мојој сликовници „Шуш и Миш у библиотеци“, писаној у коауторству са библиотекарком Милицом Матијевић из Лазаревца, као и у збирци песама „Еурека! Библиотека!“, коју сам заједно радила са библиотекарком Надицом Стојановић из Лесковца. У књизи на бугарском језику „Чудесата на хартиеното ветрило“ („Чуда папирне лепезе“) она добија још дубље значење, постајући кључни простор на путу ка оздрављењу главне јунакиње.

Мој рад библиотекара постепено је постао природни наставак моје љубави према књигама. Библиотека ме је приближила не само свету књижевности већ и његовим најискренијим и најнепосреднијим читаоцима – деци. Свакодневни сусрети и разговори с њима, књижевне активности, игре и заједничко стварање текстова у Песничкој радионици, постепено су постали један од најважнијих извора мог стваралачког надахнућа. Управо у тој живој и непосредној комуникацији с децом почела сам све јасније да разумем шта она очекују од књижевности и на који начин она може да допре до њих.

Петнаест година током којих сам водила Песничку радионицу при Библиотеци у Димитровграду пружиле су ми прилику да изблиза посматрам начин на који деца комуницирају с речима, причама и књигама. Библиотека, односно радионица, постепено је постала простор у којем се књижевност природно сусретала с игром, маштом и стваралачком комуникацијом. Почела сам дубље да сагледавам и терапеутски и социјални потенцијал, посебно дечје књижевности – њену способност да помогне детету да разуме себе, именује своја осећања и гради односе с другима. Зато није случајно што књига, библиотека и читање заузимају тако важно место у мом стваралаштву. Све се догодило у библиотеци. Ја сам као писац „одрасла“ у библиотеци.

Моја веза с библиотеком траје и данас кроз сусрете с децом у различитим библиотекама у Србији, Босни и Херцеговини, Бугарској сада у Црној Гори. На тим сусретима волим да им певам своје песме о библиотеци, јер им кроз њих могу показати да она није само место за књиге и читање, већ жив простор за откривање, машту, игру, стваралаштво и пријатељство. С децом из Радионице имала сам својеврсни мали мото: „Библиотека-срећотека – право место за малог човека!“ И заиста верујем да је библиотека управо такво место.

 

У чему је значај књижевних радионица за развој дјечије маште и креативности и што оне Вама донесе?

 

Имам велико искуство у организацији и вођењу креативних радионица за децу. Петнаест година сам их водила у библиотеци у којој сам радила, а до данас у различитим облицима приближавам стваралачко умеће на сусретима са децом по библиотекама где гостујем као писац. Књижевне радионице су за мене много више од места на којем деца уче о књижевности. Оне су простор у којем смеју да маштају, да буду радознала, да постављају питања и да кажу оно што мисле, без страха да ће њихов одговор бити „погрешан“. Када заједно читамо, разговарамо, постављамо питања, играмо се речима и измишљамо сопствене приче, деца постепено откривају да једна прича може имати много лица и да не постоји само један начин да нешто видимо, осетимо или испричамо. Управо та слобода покреће њихову машту и креативност, али истовремено гради и њихово самопоуздање и слободу изражавања.

Током рада у Песничкој радионици имала сам прилику да гледам како деца од првих стидљивих реченица постепено долазе до сопствених стихова, прича и идеја. Некада би ми донела само једну реч, необичан наслов или цртеж, а из тога би настала читава прича. Ти тренуци су ме увек изнова подсећали да деца имају невероватан дар да обичне ствари виде на потпуно необичан начин. Само им треба дати простор да то покажу.

А шта радионице доносе мени? Искрено, много више него што сам икада очекивала. Свако дете које сам срела оставило је неки траг у мом стваралаштву. Њихова питања су често била изненађујућа, њихове идеје храбре и потпуно неочекиване, а њихов поглед на свет понекад ме је натерао да изнова погледам и сопствене приче. Много пута сам управо од деце добила идеју коју сама не бих пронашла или реч која је недостајала некој песми.

Зато књижевну радионицу доживљавам као разговор у оба смера. Ја деци доносим приче, стихове и своје искуство, али она мени заузврат доносе нешто што се не може припремити унапред – своју маштовитост, искреност, питања, смех и свој јединствени начин да виде свет. Мислим да је управо у томе највећа вредност оваквих сусрета. Док покушавамо да научимо децу да воле речи, она нас, на неки свој тихи и лепи начин, подсећају зашто смо их и сами заволели.

После толико година могу да кажем да нисам само ја водила радионицу – и она је водила мене. Помагала ми је да растем као библиотекарка, као писац и, пре свега, као човек.

 

Дјеца нису често у прилици да виде и разговарају са онима чије су књиге читали.  Када бисте своју биографију причали као дјечији писац, а не као научница и уредница, одакле бисте почели? Које бисте тренутке  из свог дјетињства и одрастања сачували и издвојили као најважније за причу о себи?

 

Почела бих од детињства, али не од великих и важних догађаја, већ од малих тренутака који су ми се урезали у памћење. Мислим да се управо у тим наизглед обичним тренуцима најбоље види ко смо били и шта смо касније постали…

Причала бих о девојчици која је много посматрала, слушала и постављала питања, која је волела да открива шта се крије иза речи, лица, прича и догађаја. О детету које је умело да од једне обичне ствари направи читаву причу и да у свом свету маште оде много даље него што је то било могуће у стварном животу. Можда бих рекла да сам још тада, а да то нисам знала, помало била писац…

Књиге бих у тој причи заузеле посебно место. Биле су мој прозор у свет, али и тихо место у којем сам могла да будем сама са својим мислима. Кроз њих сам упознавала људе, крајеве, различите животе и судбине које нисам могла да сретнем у својој свакодневици. Читала сам их свуда и била чудно дете из перспективе моје околине, јер сам стално била у њиховом друштву. Читала сам и кришом, испод ћебета уз батеријску лампу…

Сачувала бих мирис књига, осећај који сам имала када отворим нову књигу, неке прве приче и стихове који су ме зауставили и остали са мном. А сачувала бих и оне тренутке када сам сама нешто записивала, без икакве помисли да ће ми једнога дана речи постати посао, позив и начин да разговарам са другима…

У тој биографији важно место имали би и људи који су обележили моје одрастање – они који су умели да ме охрабре да питам, да будем радознала и да верујем сопственој машти – моји необични баба и деда са необичним именима, Наполеон и Султана…

Радозналост је путоказ ка стваралаштву. Она ме је водила од књиге до књиге, од питања до питања, од библиотеке до писања, а на неки начин ме води и данас…

Причала бих о библиотеци. Јер, када погледам свој живот из ове перспективе, чини ми се да је библиотека једна од оних нити које су повезале моје детињство, мој научни и преводилачки рад и моје књижевно стваралаштво. У њој сам као библиотекарка упознала безброј деце, а кроз њих поново откривала и оно дете које је остало у мени. Касније сам схватила да ми је управо тај сусрет помогао да пишем за децу искреније и ближе њиховом свету….

Када данас разговарам са децом, често помислим да је писац у ствари само одрастао човек који није сасвим заборавио како је било бити дете. Можда је зато најважнији део моје биографије управо она девојчица која је волела да чита, машта, посматра свет и измишља своје приче. Њу бих сачувала. И њој бих се увек враћала.

Јер, можда писац и постајемо онда када одрастемо, али приче у нама почињу много, много раније.

 

Из угла дјеце коју срећете по школама и градским библиотекама, имали сте необично дјетињство, како и гдје сте одрастали? Реците нам којих се мјеста, игара, књига најрадије сјећате’и има ли нешто што бисте вољели да заборавите?

 

Можда деци коју данас срећем моје детињство заиста делује необично, али мени је, док сам га живела, било сасвим обично. Одрастала сам на селу, уз животиње, радове у пољу, у средини у којој се говори на дијалекту, у времену када деца нису имала све оно што деца данас имају и када је за многе ствари било потребно више маште, стрпљења и сналажљивости. Нисмо имали толико играчака, екрана и садржаја који су нам били надохват руке, па смо свет око себе сами претварали у игру. Данас сам поносна и сигурна да је управо то било једно од најлепших богатстава мог детињства.

Најрадије се сећам места на којима смо проводили сате. Обично двориште, сокак, ливада или неки кутак који смо сами открили били су нам довољни да измислимо читав свет. Игре нису имале јасна правила, често смо их сами стварали, мењали и надограђивали. Један штап могао је да постане чаробни штапић, комад картона кућа, а обична ливада нека далека земља. Те игре су биле моја прва школа маште. У њима сам научила да од мало направим много и да никада не прихватим свет само онаквим какав ми се на први поглед покаже.

Књиге су, наравно, имале посебно место. Имали смо малу кућну библиотеку, а када сам кренула у школу срела сам се са малом школском библиотеком, коју сам већ до трећег разреда прочитала, па ми је теча доносио књиге из града. Сећам се оног дивног осећаја када бих пронашла причу која ме потпуно увуче у свој свет и због које пожелим да читам још, само да бих сазнала шта ће се догодити на следећој страници. Неке књиге и данас памтим не толико по радњи или именима јунака, колико по осећају који су у мени оставиле, као рецимо “Пипи Дуга чарапа“ или „Мали принц“.

А што се тиче онога што бих волела да заборавим, мислим да не бих брисала ништа. И лепи и тешки тренуци су део приче о нама и сви су нас, на неки начин, довели до особе која смо данас. Не значи то да бих поново желела да проживим све што је било тешко, већ да сам научила да и таквим успоменама дам своје место.

Можда бих само волела да неке тренутке из детињства данас могу да загрлим нежније него што сам тада умела. Да оном детету које сам била кажем да није морало све да разуме, да није морало увек да буде храбро и да је сасвим у реду да понекад само буде дете. Зато  је лепо што данас пишем за децу. Када им се обраћам кроз књиге, приче и песме, имам осећај да разговарам и са оним дететом које још увек носим у себи.

 

Постоји ли разлика између књижевности за дјецу и одрасле?

 

Наравно да постоји разлика, али не толико у темама колико у начину на који им се приступа. Дете и одрастао човек могу да читају о љубави, пријатељству, страху, губитку, усамљености, радости, одрастању или трагању за сопственим местом у свету. Разлика је у томе како ћемо те теме приближити детету. Добра књижевност за децу не мора да буде једноставнија књижевност. Напротив, она често захтева још више пажње, осећаја и умећа од писца, јер сложене и важне ствари треба рећи језиком који је детету близак, али га истовремено не потцењује.

Као библиотекарка имала сам прилику да посматрам децу док читају и разговарају о књигама. Тада сам схватила да деца врло добро препознају када им се нешто говори „са висине“. Она желе да им верујемо и да им оставимо простор да сама нешто открију. Зато не волим када се прича за децу превише поједностављује или када јој се додаје готова поука која читаоцу унапред говори шта треба да мисли и осећа. Књига би требало да отвори питање, а не да га увек затвори готовим одговором.

У књижевности за децу постоји и посебна одговорност. Дете тек упознаје свет и књига му понекад може бити први сусрет са неким осећањем, односом или животним искуством које до тада није познавало. Зато је важно писати искрено, али и са свешћу о томе да ће оно што напишемо можда неком детету постати део начина на који разуме себе и друге.

Али, истовремено, не мислим да књижевност за децу треба да буде стално „корисна“, поучна или васпитна. Дете има право и на књигу која ће га насмејати, зачудити, повести у немогућу авантуру или му једноставно улепшати дан. Понекад је највећа вредност књиге управо у томе што нам пружи радост читања и пробуди жељу да окренемо још једну страницу.

У суштини, верујем да добра књига не прави велику разлику између читаоца од осам и читаоца од осамдесет година. Ако има добру причу, живе ликове, добар језик и нешто истинито у себи, она може да пронађе пут до различитих генерација. Дете ће је можда читати као причу о свету који тек открива, а одрастао човек као причу која га подсећа на нешто што је већ проживео. У томе  је чар књижевности за децу – она говори детету, али не остаје нужно само у детињству. Неке књиге које заволимо као деца наставе да живе у нама и када одрастемо. А када им се вратимо после много година, можда више нисмо исти читалац, али књига и даље има нешто да нам каже.

 

Како настају  књиге – од прве идеје до тренутка када је тренутка када је препустите читаоцу?

 

Рекла бих да моје искуство писања није стандардно. Код мене књига обично не настаје из једне велике и јасне идеје. Понекад све почне од једне слике, реченице, необичног питања које ми постави дете или нечега што дуго носим у себи. Та почетна искра понекад уме дуго да стоји и чека. Не журим да је одмах претворим у причу. Оставим је да сазрева, да јој се додају нове мисли, слике и осећања, све док не осетим да је дошло њено време.

Онда почиње писање, а са њим и много преиспитивања, брисања, враћања на написано и поновног писања. Понекад се деси да од првобитне идеје остане само мали део, а да ме сама прича одведе у потпуно другом смеру. И то ми је један од најлепших делова писања – тренутак када схватим да прича више није само моја замисао и да је почела да живи неким својим животом..

Следи уређивање, које је за мене подједнако важан део стварања. Враћам се реченицама, слушам како звуче, тражим праву реч, ритам и меру. Разговарам са људима којима верујем и веома ми значи када неко други прочита оно што сам написала. Понекад једно питање или једна примедба могу да ми помогну да видим нешто што сама нисам приметила.

А онда дође тренутак када морам да је пустим. То није увек лако. Док је пишете, књига је део вас, носите је са собом, размишљате о њој и враћате јој се. А онда је одједном препустите читаоцима и више не можете да одлучујете шта ће у њој пронаћи. И баш то је лепота књиге.

Када књига дође до читаоца, она добија још један живот. Читалац у њу уноси своју машту, своја питања и своја искуства. Можда ће неко у њој пронаћи нешто сасвим другачије од онога што сам ја имала на уму док сам је писала. И то прихватам као најлепши део стваралачког посла – да оно што је настало у тишини моје радне собе једног дана постане део нечијег детињства, мисли или успомене. Тек тада осетим да је књига заиста стигла тамо где је требало да стигне.

 

Постоји ли међу Вашим књигама нека коју бисте издвојили и што је чини другачијом од осталих?

 

Тешко ми је да издвојим само једну књигу, јер је свака моја књига настала у другом тренутку мог живота и свака у себи носи део мене. Ипак, ако бих морала да изаберем једну, издвојила бих свој кратак роман на бугарском језику „Чуда папирне лепезе“ („Чудесата на хартиеното ветрило“). Ова књига ми је посебно драга, јер је кроз њу моја вољена библиотека добила једно дубље, готово симболично значење, а љубав према мајци, коју сам изгубила непосредно што сам написала ову књигу, једну посебну димензију.

Док сам је писала, имала сам осећај да не причам деци само једну причу, већ да разговарам са њима о неким важним и осетљивим темама. Нисам желела да им објашњавам живот нити да им нудим готове одговоре. Више ми је било важно да им оставим простор да осете, питају, размишљају и у причи пронађу нешто своје.

Можда ми је најдраже то што сам кроз ову књигу још једном осетила колико су књига и библиотека важне у животу детета. Некада нам је потребна само једна прича, један лик или један тихи тренутак између страница да схватимо да нисмо сами, да постоји лек за нашу патњу као и неки нови пут којим можемо да кренемо.

 

На који начин стварате књижевне ликове и личили неко од њих на Вас?

 

Своје књижевне ликове стварам неочекивано, непланирано. Понекад их покрене неко дете које сам срела, нека особа коју познајем, необична реченица, поглед или поступак, а понекад само једна особина или питање које ми се учини занимљивим. Не стварам их по унапред утврђеном рецепту. Више волим да их пустим да сами расту заједно са причом. Док пишем, постепено добијају свој глас, карактер, страхове, радости, слабости и начин на који гледају свет.

Понекад ме и сами изненаде. Замислим да ће неки лик поступити на један начин, а он ме током писања одведе у потпуно другом смеру. Тада знам да је почео да живи својим животом. Писац га створи, али му, чини ми се, у једном тренутку мора дозволити да постане свој.

Има у мојим ликовима делова мене, наравно. Можда чак и више него што сам свесна док пишем. У неком препознам своју детињу радозналост, у другом неки страх који сам давно имала, у трећем особину коју бих волела да имам. Понекад у њих унесем и неко своје сећање, питање које ме дуго прати или осећање које нисам умела да кажем другачије. Али ниједан од њих није мој портрет.

Ваљда је управо у томе једна од најлепших тајни писања – можете део себе да сакријете у књижевни лик, а да га истовремено претворите у неког потпуно другог. Он више није само оно што сте ви у њега унели. Постаје неко кога читалац може да воли, да разуме, да му се чуди или да се с њим не сложи.

А онда се догоди нешто најлепше – да деца читаоци у тим ликовима препознају нешто своје, да препознају себе. Некада ми после сусрета кажу: „И ја сам као он“, или „И мени се то десило“. Тада схватим да лик више није само мој. Добио је нови живот у машти малог читаоца. Такви су моја Неда из „Када и сунце мјауче“, или Миа из „Паковања зјала“, али највише волим оне безимене дечаке и девојчице из мојих песама које деца воле да рецитују. Они су моје сјајне звезде испод којих хода моје стваралаштво.

 

Догађа ли се да лик који сте створили почне да се понаша другачије него што очекујете?

 

Догађа се, и то ми је један од најзанимљивијих и најлепших делова писања. Када лик довољно добро упознам, у једном тренутку престанем да га „водим“ и почнем да га слушам. Тада се понекад догоди да уради нешто што нисам планирала или да причу одведе у потпуно другом смеру од онога који сам замислила.

Уместо да се борим против тога, обично га пратим. Верујем да, ако је лик добро изграђен, његови поступци имају своју унутрашњу логику. Можда ја као писац у почетку не разумем зашто је нешто урадио, али ако му дам довољно простора, прича ми сама покаже зашто је то било важно. Некада управо такви неочекивани тренуци донесу најбоље делове књиге.

Посебно ми је занимљиво када лик уради нешто што ја сама не бих урадила. Тада осетим да сам створила некога ко више није само продужетак мојих мисли, већ личност са сопственим карактером. И то је, чини ми се, тренутак када писање постаје права авантура.

Можда је то слично као када упознате некога у стварном животу. У почетку мислите да знате какав је, а онда вас изненади неком реченицом, поступком или особином коју нисте очекивали. Само што се код писања то изненађење дешава унутар приче.

Зато волим када ме моји ликови изненаде. Ако су ме бар једном током писања натерали да кажем: „Ово нисам очекивала од тебе!“, знам да су почели да живе својим животом.

 

Као уредница прочитали сте много текстова младих аутора. Пред чиме приликом читања прво застанете, што је то што је неопходно да аутор има, а што се може научити?

 

Када читам текст младог аутора, најпре застанем онда када осетим да иза њега стоји нешто истинско. Не мора текст одмах да буде савршен, нити аутор мора да влада свим књижевним техникама. Више ме привуче онај тренутак када осетим да је у тексту нешто његово, препознатљиво – сопствени глас, поглед на свет, питање које га заокупља. Нешто по чему осетим да ту причу није могао да напише било ко други.

Много тога се, наравно, може научити. Структура, композиција, рад на језику, ритам, избор речи, начин грађења лика или приче – све су то вештине које се развијају читањем, писањем, радом и искуством. Младом аутору није потребно да му неко каже да има или нема талента, већ да му помогне да препозна шта је у његовом тексту вредно и како то даље да развија.

Оно што је много теже научити јесу радозналост, осетљивост за свет око себе и истинска потреба да се нешто каже. Аутор мора да има шта да пита, а не само шта да исприча. Мора да уме да гледа мало дуже од других, да примети оно што се лако превиди и да од обичне ситуације направи причу.

И још нешто ми је веома важно – спремност да се ради на сопственом тексту. Писање није само тренутак инспирације. Писање је и преписивање, скраћивање, мењање, одустајање од неке лепе реченице ако не служи причи, па чак и потпуно преиспитивање онога што смо мислили да је завршено.

Можда је зато најважније да млади аутор сачува оно што нико не може да му да – сопствени глас. Технику може да научи, знање може да стекне, искуство ће доћи временом, али онај унутрашњи разлог због којег човек осети да мора нешто да напише – то је већ нешто што долази изнутра.

 

Године 2021. на међународном књижевном конкурсу „Књига као путоказ“ рад ученика Сава Ивановића, чији сам била ментор, освојио је трећу награду, а рад му је објављен у часопису „Фарче“ који уређујете. Сигурна сам да Саво чува часопис са својим радом и остале поклене које сте му послали. Колико је за дијете важно да чујемо и уважимо – ијетки од њих постају писци, је ли то пут стватања некога непроцјењиво важног, читаоца?

 

Детету које пише је изузетно важно да осети да га неко заиста чује и да оно што има да каже некоме значи. Дете које пише, црта, поставља питања или измишља своје приче у ствари нам открива део свог унутрашњег света. Када тај свет прихватимо са пажњом, малом ствараоцу шаљемо важну поруку: „Твој глас се чује. Твоје мисли имају вредност.“

Не мислим да свако дете које напише добру причу треба да постане писац. Али свако дете треба да добије прилику да буде саслушано и да осети да његова машта, питања и осећања имају своје место. Понекад је довољно да неко прочита његов текст до краја, да га похвали, да му постави питање или да му каже: „Настави да пишеш.“ Та мала реченица може детету да значи много више него што у том тренутку можемо да замислимо.

Зато ми је увек посебно драго када се неки дечји текст објави, када дете добије награду, писмо, часопис или књигу – било какав знак да је неко прочитао оно што је написало и да је у томе препознао нешто вредно. Сава је 2021. године добио управо такав знак. Његов рад је награђен на међународном конкурсу „Књига као путоказ“, а потом објављен у двојезичном (српско-бугарском) часопису „Фарче“ који сам ја уређивала. Волела бих да заиста чува тај број часописа и да ће га једнога дана, можда сасвим случајно, поново отворити. Можда ће се тада сетити свог рада, награде и осећаја да је неко чуо његов глас. А можда ће га баш то сећање подстаћи да поново нешто напише. Ако Сава никада не постане писац, то искуство није било узалудно. Можда ће постати неко ко воли књиге, ко чита, ко уме да слуша друге људе и ко зна колико је важно дати некоме прилику да каже оно што мисли. А ја верујем да је стварање таквог читаоца један од најлепших резултата нашег рада.

Писца не стварамо само тако што га охрабрујемо да пише. Стварамо га тако што му помогнемо да заволи читање.

 

ПРУСТОВ УПИТНИК

Елизабета Георгиев

Која је Ваша представа о савршеној срећи?

Савршена срећа за мене је мир у души, здравље и љубав ближњих, могућност да стварам и да се радујем малим, свакодневним стварима, да имам довољно времена за књиге, путовања и људе које волим.

Који је Ваш највећи страх?

Да не изгубим блиске људе и да једнога дана не изгубим радозналост, стваралачку енергију и способност да се радујем животу.

Којој живој особи се највише дивите?

Новаку Ђоковићу – човеку који је остао доследан себи, који је много постигао, а сачувао скромност, доброту и осећај за друге.

Која је Ваша највећа екстраваганција?

Можда то што себи дозвољавам да сањам велике снове и онда када живот од мене очекује да будем сасвим практична и што никада не престајем да започињем нешто ново. Радозналост ми не да мира!

Које је Ваше омиљено путовање?

Путовања између Беча, Димитровграда и мог села Смиловци. То су путовања између различитих живота, језика и култура, али и повратак себи. Будући да у сваком од ових места имам свој дом, сваки долазак и одлазак кући је другачији.

Коју људску особину сматрате најпрецјењенијом?

Амбицију када постане важнија од доброте и човечности. Успех без осећаја за друге за мене нема праву вредност.

У којим приликама лажете?

Онда када желим да поштедим некога непотребне туге или бриге. Верујем да истина, изговорена с мером и добротом, пронађе свој пут, макар он био и трновит..

Што не волите у свом физичком изгледу?

Не бих издвајала нешто посебно. Више од физичког изгледа важно ми је да се осећам добро, да имам снаге за све оно што желим да урадим и да сачувам ведрину духа.

Које ријечи или реченице пречесто користите?

„Молим те“, „хвала“, „само још ово да завршим“, „пало ми је нешто на памет“…

Које је Ваше највеће кајање?

Што се нисам остварила као мајак и што понекад нисам себи остављала више времена за одмор, за блиске људе и за све оно што није морало одмах да буде завршено. Често сам веровала да све могу и да све морам. Због терета обавеза ускратила сам себи тренутке, рецимо са родитељима, којих више нема…

Ко је љубав Вашег живота?

Мој Саша, добри човек с којим делим живот, радости, бриге и снове. Љубав за мене није само осећање већ  присуство, разумевање, подршка.

Гдје и кад сте били најсрећнији?

У тренуцима када сам осећала и осећам да сам на правом месту: у свом селу, међу својим људима, када држим своју љубав за руку, када ми се остварује неки сан, макар био и најмањи.

Који таленат бисте вољели да имате?

Увек сам маштала о томе да знам да сликам, да бојама изразим све оно што понекад не могу речима, да на платну створим свој мали свет, да илуструјем своје речи.

Што сматрате Вашим највећим успјехом?

Што сам и поред свих изазова, промена и животних искушења остала своја. Увек сам се трудила да не изгубим оно што ме чини мном – своје вредности, радозналост, љубав према књигама и људима, веру у лепоту речи и потребу да стварам. За мене је успех не само оно што човек постигне, већ и оно што успе да сачува у себи док пролази кроз живот. А ја сам најпоноснија на то што сам, упркос свему, сачувала себе.

Која бисте особа или предмет били ако бисте се послије смрти вратили на овај свијет?

Била бих књига. Књига може да путује кроз време, да живи у различитим језицима и културама и да сваки пут открије нешто ново ономе ко је чита. Она чува људе, њихове мисли и приче, прелази из руку у руке и не престаје да живи ни онда када њен аутор више није ту.

Који је најдрагоцјенији предмет који посједујете?

Поново  књига! Посебно оне које сам написала и посветила људима које волим. У њима нису сачуване само речи, већ и делови мог живота, мојих мисли, ојећања и снова. Свака од њих чува једно време, један тренутак и људе који су ми у том тренутку били важни. Зато су ми те књиге драгоценије од било ког предмета који се може купити. Оне су део мене

Што је за Вас оличење патње?

Усамљеност и немогућност да човек буде схваћен. Мислим да није најтеже бити сам, већ бити окружен људима, а осећати да нико заиста не чује оно што носимо у себи. Понекад је довољан један искрен разговор, један поглед који разуме и једно присуство које не тражи објашњења. Када тога нема, човек може бити усамљен и међу најближима. То је патња.

Којим занимањем бисте се вољели бавити?

У хороскопу сам радознали Близанац, а као дете сам свашта жељела да будем. Чини ми се да сам до данас сачувала ту навику да маштам о свему што сам могла бити, а нисам. Године су ме, додуше, научиле практичности, али нису успеле да угасе радозналост. Зато, ако бих сада могла да изаберем једно ново занимање, волела бих да будем посластичарка! Да мешам укусе, испробавам нове рецепте и правим најукусније колаче. А можда бих уз сваки колач написала и по једну причу!

Ко су Ваши узори?

Људи који су својим радом оставили траг, а притом остали скромни, једноставни и отворени за друге. Верујем да величину човека не показује само оно што је постигао, већ и начин на који се односи према људима око себе. У књижевности и науци посебно су ми блиски они који знање не доживљавају као нешто што треба чувати само за себе, већ као светлост коју треба пренети даље. Дивим се људима који стварају, уче, деле и помажу другима да расту, а да при томе никада не забораве да остану људи. Трудим се да и сама будем таква.

Ко је Ваш омиљени писац, а ко сликар?

Тешко ми је да издвојим само једног писца, јер ме привлаче различите књижевности, епохе и аутори. Исто је и са сликарима. Волим да откривам различите поетике, погледе на свет и начине на које уметност говори без много речи. За мене није пресудно да ли је нешто „најбоље“, већ да ли у мени пробуди осећање, радозналост или потребу да му се поново вратим. Ако ме књига или слика натера да застанем, размислим и понесем нешто са собом, онда је за мене постала важна, а самим тим и њен аутор.

Гдје бисте вољели да живите?

Без обзира на моју радозналост, брбљивост и ту детињасту потребу да стално нешто откривам, волим самоћу. Зато бих волела да живим на неком малом острву, окружена природом, морем и тишином. На месту где се дан мери сунцем, а не обавезама, и где човек има времена да чује сопствене мисли. Од ужурбаног света бих се удаљила, али га не бих сасвим напустила. Повремено бих му се враћала, сусретала људе, првенствено децу, упијала нове приче и поново одлазила у своју тишину.

Што највише мрзите?

Неправду, лицемерје и лаж. Посебно ми тешко пада када се неправда представља као нешто нормално, а лицемерје као врлина. Верујем да се поверење тешко гради, а врло лако губи једном неискреношћу. Зато више ценим и непријатну истину него упаковану лаж и човека који има храбрости да буде искрен, чак и онда када то није најлакше.

Како бисте вољели да умрете?

Мирно, у сну, окружена љубављу својих ближњих. Волела бих да до тог тренутка стигнем са осећајем да сам проживела испуњен и смислен живот, да сам волела, стварала, учила и оставила нешто добро иза себе, да сам и сам била добар човек.

Коју особину не волите код других?

Неискреност. Не волим када људи говоре једно, мисле друго, а раде треће. Вјерујем да се са људима може разговарати о свему, чак и када се не слажемо, ако постоје искреност и поштовање. Цијеним отвореност и људе који имају храбрости да кажу оно што заиста мисле, али ми је подједнако важно и како се истина каже.

Које вриједности цијените код пријатеља?

Оданост, разумевање, искреност и спремност да буду уз мене и онда када није све лако. За мене је право пријатељство оно у којем не морамо стално да објашњавамо себе, већ можемо да будемо прихваћени такви какви јесмо. Важно ми је да у њему постоје поверење и узајамно поштовање, али и слобода – да можемо да растемо, мењамо се и идемо својим путем, а да се притом не удаљимо једни од других.

Која је Ваша најизразитија карактерна особина?

Радозналост. Она ме је одувиек терала да завирујем иза познатог, да постављам питања, истражујем, учим, пишем и стално откривам нешто ново. Вероватно зато никада нисам умела да се задржим само у једном свету. Увиек ме занима шта се налази иза сљедећих врата! Можда бих јој придружила и упорност, јер када у нешто поверујем и осетим да има смисла, тешко одустајем. Радозналост ми показује пут, а упорност ми не да да се лако вратим назад.

Који је Ваш мото?

Докле год имам шта да научим, о чему да сањам и коме да поклоним лепу реч, живот је вриедан живљења.

T.K.