Mr ĐORĐE MALAVRAZIĆ je kulturni novinar, teoretičar medija i esejista. Rođen je 2. decembra 1947. godine u srpskoj pravoslavnoj porodici u Herceg Novom. Stasavao je u specifičnom ambijentu novskog Starog grada, naseljenog brojnim mnogočlanim porodicama i krcatog vrednim sakralnim i kulturnim građevinama, koje je sve nadvisivala znamenita Kanli kula, tada još razvaljenih južnih zidina, zaraslih u draču. Odrastao je u vremenu čija su osnovna obilježja bila uspon modernog turizma i fascinacija uspjesima „Jadranovih“ vaterpolista i plivačica. Za njegovo lično profilisanje bila je značajna Gradska biblioteka, iz čijeg su ga fonda, mimo preporuke bibliotekara, posebno interesovali moderni i avangardni romani Džojsa, Foknera, Virdžinije Vulf i Radomira Konstantinovića.

Ali, velikana kulture nije bilo samo u biblioteci i muzeju. Oni su se šetali svakodnevno među običnim novskim svijetom, kao Ivo Andrić, Stevan Raičković, Zuko Džumhur i mnogi drugi stvaraoci čiji su likovi danas izliveni u bronzi. Osobenu živost davali su gradu nekonvencionalni, a daroviti učenici sada legendarne Umjetničke škole. Pored te opšte atmosfere, na kulturno formiranje Đorđa Malavrazića, prema njegovom kazivanju, uticali su svojim vanserijskim ličnostima i predavanjima gimnazijski profesori srpskohrvatskog jezika i književnosti Dušan Dostinić, istorije umjetnosti Lazar Seferović, filozofije Veljko Radović i latinskog Lucija Luce Setenčić.

Diplomirao je 1970. godine, a zatim i magistrirao, na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smjer sociologija kulture. Odmah poslije završetka studija dobio je posao na intelektualno-naučnom, Trećem programu Radio Beograda. U sferi kulturne elite, sa kojom je sarađivao, orijentisao se najviše prema nedogmatskoj misli filozofske grupe Praxis i inovativnom preispitivanju odnosa ideologije i stvaralaštva u djelima književnog analitičara i estetičara Nikole Miloševića. Na radiju je vodio razgovore s najistaknutijim domaćim i svjetskim teoretičarima umjetničke avangarde (Stefan Moravski, Anri Lefevr, Cvetan Todorov, Peter Birger, Edgar Moren, Piter Volen, Zoran Konstantinović, Aleksandar Flaker…) i, osim u periodu devedesetih, kada je bio marginalizovan iz političkih razloga, uređivao probrane kulturne programe.

Bio je glavni urednik Dramskog programa Radio Beograda (1983-1986) u periodu njegovih najvećih međunarodnih uspjeha, kada su osvojene tri nagrade na najprestižnijem festivalu radiofonskog stvaralaštva Prix Italia, jedan Premio Ondas u Barseloni i impozantan broj odličja na Nedjelji jugoslovenskog radija u Ohridu. Predstavljao je JRT u Skupštini Prix Italia i bio član žirija na ovom konkursu i takmičenju Prix Europa. Bio je jedan od osnivača jugoslovenskog Festivala dokumentarne radiofonije (FEDOR) i pokretač renomirane serije Radionica zvuka, koja je dio evropske mreže Ars Acustica.

Utemeljio je i dugo uređivao prvi cjelodnevni kulturni radio program u Srbiji (2002), čija je glavna deviza „Elitizam za sve“. U originalnoj šemi tog programa, Radio Beograda 2, autorski je koncipirao najveći broj emisija, prožetih duhom modernosti i urbaniteta. Najvišim mjerilima odgovara Nagrada „Nikola Milošević“, koja se svake godine – i to javnim žiriranjem, prenošenim uživo, što je pionirska praksa – dodjeljuje za najbolju novu knjigu u oblasti teorije književnosti i umjetnosti, estetike i filozofije. Osim ovog, prvog i jedinog priznanja za teorijsko stvaralaštvo kod nas, ustanovio je i prvu našu filozofsku emisiju – “Gozba”. Osnovao je studentsku Nagradu „Neda Depolo“ za kreativni doprinos radio-izrazu i jedan je od pokretača Nagrade „Radmila Vidak“ za ljepotu govora na radiju i televiziji.

Autor je knjige o Nedi Depolo Gornji bezdan zvuka. Objavio je knjigu-katalog Elitizam za sve o Radio Beogradu 2, programu kulture i umjetnosti, sa Ratomirom Damjanovićem. Štampao je jedanaest knjiga razgovora sa savremenim uglednim srpskim filozofima i estetičarima – Milanom Brdarom, Milošem Arsenijevićem, Milom Savićem, Časlavom D. Koprivicom, Slobodanom Grubačićem, Radomanom Kordićem, Jelenom Pilipović, Draganom Stojanovićem,  Draganom Prole, Danilom Bastom i Slobodanom Žunjićem. Autor je obimnog zbornika Šezdeset osma – Lične istorije, u kome su otisnuta ispovjedna svjedočenja osamdeset ključnih učesnika revolta ’68, pobunjenih profesora i studenata, od kojih su neki i robijali zbog svoje kritike sistema i prevratničkih političkih uvjerenja. Ova knjiga sadrži i autorovo lično kazivanje i njegov predgovor. Drugi obuhvatni zbornik Đorđa Malavrazića, Književnost i radio, donosi refleksije i eseje 99 književnika, od Veljka Petrovića do Borislava Pekića i Vide Ognjenović, o njihovom shvatanju akustičkog medija. Za časopis „Treći program“ sačinio je, povodom polemika oko Danila Kiša, prvi naš veći izbor tekstova o fenomenu intertekstualnosti, pod naslovom Mreža tekstova. Napisao je više predgovora i pogovora za knjige iz vizuelnih umjetnosti, medijske sfere i antropologije.

Redovni je učesnik Kruševačke filozofsko-književne škole i trebinjskog skupa „Filozofija i sloboda“. Dugogodišnji je član žirija za Nagradu Vukove zadužbine. Zbog sposobnosti da kontinuirano i dobro govori bez papira pred sobom, čest je učesnik promocija i dijaloga na svim beogradskim javnim tribinama. Povodom 200-godišnjice Njegoševog rođenja držao je besjede u Udruženju književnika Srbije i u Narodnoj biblioteci Trebinje.

Dodijeljena mu je Plaketa Kolarčeve zadužbine za predavačku djelatnost. Dobitnik je glavnog profesionalnog priznanja u novinarstvu, Nagrade za životno djelo Udruženja novinara Srbije. Pripala su mu najveća odličja u Radio Beogradu – Zlatni mikrofon, i u kulturi Srbije – Vukova nagrada. Nosilac je Ordena rada sa zlatnim vijencem.

Posljednjih godina sve više učestvuje u kulturnom životu Herceg Novog. Otvarao je izložbe u galerijama „Sue Ryder“ i „Freska“ i govorio o pojedinim knjigama i autorima na „Trgu od knjige“ na Belavisti, u Gradskoj biblioteci i Dvorani Park. Član je Savjeta Međunarodnog sajma „Trg od knjige“, a nekoliko godina bio je predsjednik žirija na ovoj kulturnoj manifestaciji.

Прустов упитник

Која је Ваша представа о савршеној срећи?
Савршени немир, неравнотежа коју доносе љубавна опсједнутост, налет креативне енергије, епифанијски тренутак…

Који је Ваш највећи страх?
Страх од смрти вољених или од губитка незаслуженог дијела њихове љубави.

Којој живој особи се највише дивите?
Новаку Ђоковићу.

Која је Ваша највећа екстраваганција?
Његујем и обнављам повећи врт уз стару породичну кућу у Херцег Новом, и то је нешто без чега бих могао, али чему посвјећујем много пажње и љубави. То је специфичан вид комуникације међу генерацијама. Свако, и у познијој животној доби, засади понеко стабло лимуна, наранче и мандарине, у чијим ће плодовима уживати тек они који долазе. Тако чиним и ја.

Које је Ваше омиљено путовање?
Путовао сам са својом женом Соњом на Сицилију, и изашли смо високо, успињачом и пјешице, суровим и мрким пејзажем, до близу гротла Етне. Неколико дана касније тај живи вулкан, као и много пута до тада и од тада, избацивао је ужарену лаву, која се сливала низа стране у црвеним језицима. Километрима даље, покрај прозирно плавог мора, ходали смо и скакали дугом, црном обалом, створеном од лаве која је, ко зна када, отврдла у црне, вулканске стијене. Било је то као да смо присуствовали поновљеном одломку стварања свијета, из његових првих дана.

Коју људску особину сматрате најпрецјењенијом?
Способност владања над људима.

У којим приликама лажете?
Пристајем на лажи из учтивости. То је обострано користан порок, за разлику од егоистичне обмане и дволичности.

Што не волите у свом физичком изгледу?
Недовољно презентан глас.

Које ријечи или реченице пречесто користите?
„Друкчији свијет је могућ.“ То је била суштинска девиза свјетског студентског бунта Шездесет осме, коју сам често цитирао у текстовима и понеком говору, са превише вјере да управо наша генерација може бити субјект глобалног друштвеног ослобођења. Свијет се, међутим, кретао у супротном правцу и данас је, више него икад, хијерархијски подијељен на субјект-друштва и објект-друштва. Али, поменута мисао-водиља се понављаном употребом није истрошила, већ се стално обнавља у критичким анализама постојећег, које неизбјежно воде захтјеву за свијетом који би био присталији човјеку.

Које је Ваше највеће кајање?
Што се претјерано обазирем на препреке и неправде, чак и кад су сасвим прошле. (Новак те горке пастиле никада не муља по устима.)

Ко је љубав Вашег живота?
Оригинални „Прустов упитник“ није садржао ово питање, али знаменити писац је на њега одговорио другдје: „Волим на овом свијету само једну особу, Маман.“ Прустов однос према мами је јавна ствар и легитимни предмет мултидисциплинарних проучавања, али, кад нису у питању великани духа, лако се склизне у приватност и баналност, па била особа, означена као највољенија, мајка, жена, Богородица или неко други.

Гдје и кад сте били најсрећнији?
У суботу, 26. априла 1986. године, бљештавило сунца и први наговјештаји љета довели су ме на плажу хотела „Плажа“ у Херцег Новом, поред десетак других раних купача. Уживао сам у још прохладној води, топлини сунчевих зрака и збирци прича Бруна Шулца Продавнице циметове боје. У мојој глави, као никад, ни облачка помисли на неке проблеме и муке, само фантазије. Са карактеристичном задршком објављено је неколико дана касније на првој страни „Вечерњих новости“ да се те савршене суботе догодила нуклеарна катастрофа у Чернобиљу.

Који таленат бисте вољели да имате?
Људи из ликовног живота цијене моје разумијевање теорије и историје умјетности, посебно модерне, али, кад год отварам неку изложбу или пишем рецензије и предговоре за књиге ликовних критика, обнавља се у мени жеља да умијем школски реалистично да цртам.

Што сматрате Вашим највећим успјехом?
Дуго сам се одржао у врху уређивања програма и редакција Радио Београда, и то без политичког ослонца, спроводећи искључиво вриједносне критеријуме.

Која бисте особа или предмет били ако бисте се послије смрти вратили на овај свијет?
Вратио бих се као ја, али много бољи и беспогрешнији.

Који је најдрагоцијенији предмет који посједујете?
Једна једноставна икона Светог Стефана.

Што је за Вас оличење патње?
Црква у Глини.

Којим занимањем бисте се вољели бавити?
Остваривао бих више своју склоност ка бављењу концептима и теоријом, прије свега естетичком.

Ко су Ваши узори?
Од гимназијских професора у Херцег Новом Душан Достинић, Лазар Сеферовић, Вељко Радовић и Луција Луце Сетенчић, од београдских теоретичара књижевности и филозофа Никола Милошевић, Зоран Константиновић, Светозар Стојановић и Михаило Ђурић, од културних критичара авангардни Павле Стефановић, од радио уредника Александар Ацковић, Милутин Миленковић и Неда Деполо.

Ко је Ваш омиљени писац, а ко сликар?
Видосав Стевановић је српски писац са највећим талентом. До сада сам могао да прочитам само десетак његових приповједака и један роман, ја који читам веома много и лако, као да би ме свако даље откривање убило. У сликарству су то од свих признати Кандински, Пикасо, Полок, Лубарда. Импресионирају ме и вриједни пројекти новомедијске умјетности, на примјер, видео рад Годишњица смрти, чији је аутор, Владимир Николић, повео у Француску, у Руан, нарикачу Милицу Милошевић из села Дријенак код Колашина и снимио је како тужи над гробом Марсела Дишана.

Гдје бисте вољели да живите?
У максимално комфорној кући која има пространу терасу с погледом на море и из које је лако пријећи преко жала и запливати – као инспектор Монталбано.

Што највише мрзите?
Наметљивост. Моралну нискост и просташтво.

Како бисте вољели да умрете?
Мирне савјести, на духовном бојном пољу.

Коју особину не волите код других?
Тупост према вриједностима. Дух омаловажавања.

Које вриједности цијените код пријатеља?
Способност да ме оставе на миру кад би све друго било горе.

Која је Ваша најизразитија карактерна особина?
Жеља за спознајом и преиспитивањем прихваћених знања.

Који је Ваш мото?
„К вечери је дан!“ (Тежачки повик из бокељског залеђа, близак по смислу латинској изреци Carpe diem! )