ВИШЊА КОСОВИЋ, књижевник и филозоф, рођена је 1958. у Брезју, на Мајевици, у БиХ. Филозофски факултет завршила је у Београду, а постдипломске студије у Загребу. Од 1984. године живи у Херцег Новом, гдје је радила као професор. Члан је неколико европских асоцијација филозофских удружења, и књижевних удружења. Поред већег броја филозофских и научних радова, објављених код нас и у иностранств, коаутор је уџбеника и приручника из филозофије и два уџбеника из логике. Објавила је више књига поезије, прича и филозофско-поетских мисли. Већина њених књига је награђена. Њени радови су превођени на руски, хебрејски, њемачки, француски, италијански, енглески, македонски, бугарски, чешки и пољски језик. Уврштена је у више антологија и зборника у отаџбини и
у иностранству. Овдје се наводе само неке од страних антологија, у којима су заступљени радови Вишње Косовић:
AUF DEM WEG DER KULTUR INS NEUE MILLENNIUM, Stadt Hilden, 2002.
ЧЕРТ И ШУТКА, Москва, 2003.
НАШИТЕ ПРИЈАТЕЛИ, Скопје, 2007…
МУДРОСТЬ ЕВРОПЫ, Москва, 2011.
АНТОЛОГИЯ ФИЛОСОФСКОЙ МыСЛИ В АФОРИЗМЕ, Вечер, Москва 2014 .
LAMENTO DER SCHONHEIT DIE BLEIBT, Frankfurt am Main, 2017.
Добитница је следећих награда: Награда Милан Лалић; Ergebnis у Њемачкој; Сребрено галеово перо; Кочићево перо; The best philosophical aphorism у Енглеској; Унирексова награда Душан Кostić; Видовданска Повеља; Нагрaда Миодраг Ћупић
О СТВАРАЛАШТВУ
Као писац и филозоф, ред је да нешто кажем о стваралаштву
Шта је стваралаштво? Је ли то одбрана од свеукупног сивила стварности? Има ли стваралац, писац или умјетник уопште право да ћути, или из њега треба да „крикне“ оно што не може да ћути?
Ово су питања која покрећу све ствараоце свих времена и свих простора. Да би човјек могао да одговори на ова питања везана за стваралаштво, требала би му Платонова мудрост и Пушкинова поетичност, али ћу ја ипак покушати да кажем нешто о томе; о писању, пјесништву..
Писање, и поезија као њен најсуптилнији дио, „дрскост“ је у језику, али и болна потреба да се надигра драматика и пролазност живота. Као таква, поезија је најдубље и највише сабирање језика у хармонији и љепоти. Литература, наравно права, велика литература, као и умјетност уопште, надилази и саму истину, јер она у себи носи и стварно и могуће, оно што јесте и оно што још није.
Стваралаштво, поезија, проза, може и треба да буде, између осталог, и одбрана од сивила стварности, али и снaга да се суочимо са тим сивилом. Понекад је писање и израз саме пишчеве унутрашње тјескобе и мучнине, али писање је и израз ведрих тренутака, наших чежњи, жеља, надања, вјеровања. Проза и поезија, носе са собом све тонове и валере разуђеног живота, и свих оних могућности од којих страхујемо или за којима чезнемо. Често се питамо да ли пјесник има право на
ћутњу – па има, али само на пјесничку ћутњу. Пјесникова ћутња је својеврсни симболички и метафорични говор. Пјесничка ћутња није мук, пјесничка чутња је понекад громогласна опомена своме добу. Није добро само ућуткивати пјеснике. Она времена у којима су ућуткивали пјеснике, растакала су се отрована ништавилом и самомозаборавом. Када је Хелдерин пјеснички крикнуо, ехо тог пјесничког зова сабрао је и будуће и прошле вјекове, и европској култури завјештао нужност поезије, од Хомеровог доба до времена која ће тек доћи. Овдје схватам поезију у изворном, античком смислу, као ПОЈЕСИС, као симболички израз свеколиког умјетничког стваралаштва.
Умјетничко дјело, као и сваки облик човјековог дјеловања, подлијеже вредоновању.
Човјек је напросто биће вриједности. Умјетник вриједности слиједи, али вриједности и ствара. Веома је широк распон вредновања умјетничког дјела – од обичног, доживљајног вредновања од стране читаоца, до умјетничко-теоријског, критичког и естетичког промишљања. Сваки осврт на умјетничко дјело темељи се на неком вредновању. Озбиљно вредновање умјетничког дјела почива на зналачком и интелекутуално веома одговорном односу према једном дјелу. Посебно желим да нагласим штетност критизерског односа према једном дјелу. У наше вријеме често се изгуби из вида суштинска разлика између критике и критизерства. Критика је најдубље промишљање о дјелу на темељу познавања дјела, као
и духа једнога доба, а критизерство површна покуда или похвала једнога дјела, без жеље и могућности да се онај који критизира истински приближи дјелу. Данашњи критизери
забораваљају да озбиљна умјетничка критика увјек почива на приниципима теорије умјетности и естетике, као веома комплексним духовним наукама и филсосфским дисциплинама. Сви ови принципи вредновања умјетничког дјела и литературе, у свом темељном облику, треба да буду укључени у образовне програме на свим нивоима, од основне школе до универзитета, наравно, педагошки и дидактички прилагођени узрасту ученика и студената.
На крају, мислим да је свака успјела књига, слика, музичка партитура…, истовремено и тражење људског достојанства и људсе среће, без обзира колико је меланхонично и песимистично интонирана.
(одговори Вишње Косовић)
Која је Ваша представа о савршеној срећи?
Савршена срећа је сан, који храбри и грије јаву, и животу даје снагу и љепоту. Истинска срећа је у тренуцима испуњеним љубављу и повјерењем.
Који је Ваш највећи страх?
Највише се плашим нечовјештва.
Којој живој особи се највише дивите?
Увијек се дивим обичним, достојанственим и одговорним људима, који не ропћу на сваку недаћу, и који знају да поштују друге, и да их олако не осуђују. Таквих има увијек око нас, само их треба примијетити.
Која је Ваша највећа екстраваганција?
Бурно реагујем и љутим се на кич, на шунд и на вулгарни естрадизам.
Које је Ваше омиљено путовање?
Била сам више пута гостујући професор и књижевник у иностранству. Издвојила бих, као најдраже, моје књижевно вече пред господственом париском публиком, и са сјајним преводиоцима.
Коју људску особину сматрате најпрецјењенијом?
Бескрупулозни каријеризам и жеља за вјечитом физичком младошћу, то су, мислим, највише фаворизоване особине савременог човјека.
У којим приликама лажете?
Лажем у мојим причама о срећи, и у животним ситуацијама које личе на те приче.
Што не волите у свом физичком изгледу?
Не волим младеж на мом челу.
Које ријечи или реченице пречесто користите?
Политикантство, неодговорност, стид…; то су ријечи којима се, најчешће «љутим» на нашу животну реалност.
Стид је мјера савјести и одговорности.
Одговорност је мјера слободе и личне зрелости.
Политиканство је израз политичке незрелости, и болесног, неспутаног егоизма.
Које је Ваше највеће кајање?
Кајем се што нисам постала воћар, јер рођена сам у најдивнијем воћарском крају, у подножју Мајевице.
Ко је љубав Вашег живота?
Моја дјеца: Госпава, Михајло и Гаврило, мој муж Радован Косовић (они ме највише и љутe); и свеколики наш род (патриотизам је снага и дамар трајања).
Гдје и кад сте били најсрећнији?
Најсрећнија сам била у породилишту, послије рођења сваког мог дјетета.
Који таленат бисте вољели да имате?
Вољела бих да имам сликарског дара. Добра слика је прича написана на свим језицима. А тек добра карикатура; то је најсадржајнија карактерологија. Сјетимо се само нашега Бориса Боће Вујовића, и снаге његове карикатуре.
Што сматрате Вашим највећим успјехом?
Успјех је јако неодређен појам. Када ми неко, коме сам предавала, каже да сам га охрабрила у мишљењу, или у неком животном ставу; е то сматрам некаквим успјехом. А књижевне награда, антологије,
зборници…то је све варљиво, иако, морам признати, понекад ласка, посебно у тренуцима људске слабости, од које нико није имун.
Која бисте особа или предмет били ако бисте се послије смрти вратили на овај свијет?
Православна сам хришћанка, и не вјерујем у реинкарнацију, али признајем да велику снагу има људска машта. Па онда, у машти, када бих се поново родила, била бих опет Вишња Давидовић Косовић, воћарка која покушава да заштити шљиву Пожегачу од изумирања, и стих од обесмишљавања.
Који је најдрагоцијенији предмет који посједујете?
Имам доста вриједних књига, и три изузетне иконе.
Што је за Вас оличење патње?
Патња је невјеровање у Бога и човјека, немогућност да се воли други човјек, немогућност радовања и стални страх од будућности.
Којим занимањем бисте се вољели бавити?
Најрадије бих се бавила воћарством; и наравно писањем (што и радим); и сликањем када бих имала сликарског дара.
Ко су Ваши узори?
Сви одговорни и достојанствени људи.
Ко је Ваш омиљени писац, а ко сликар?
Много је мислилаца и писаца који су утицали на мој интелектуални профил, тешко ми је да некога посебно издвојим. Тако је и са сликарима, али, ту бих ипак издвојила Рубљова и Дирера.
Гдје бисте вољели да живите?
Волим Боку и моју Мајевицу, па мислим да и животом ту највише припадам.
Што највише мрзите?
Никога и ништа не мрзим; мржња унижава човјека и растаче људско достојанство. Много тога ми се не допада. Не свиђа ми се неодговорност и надобудност људска, грамзивост и примитивни егоизам, јефтино политикантство, вулгарни естрадизам, кич и дилетантизам у умјетности…
Како бисте вољели да умрете?
Вољела бих да спокојно склопим очи; али, нека буде Воља Господња.
Коју особину не волите код других?
Ужасавам се од лицемјера и лицемјерја.
Које вриједности цијените код пријатеља?
Волим да ми пријатељи указују на моје слабости.
Која је Ваша најизразитија карактерна особина?
Експлозивна сам, али волим да праштам.
Који је Ваш мото?
Треба вјеровати у човјека и у људско добро, макар толико колико вјерујемо у невоље и људске слабости.
Херцег Нови мр Вишња Косовић, књижевник и философ